I kasnije. „Volela bih da mogu da budem tamo pa da čujem kako će zavijati. Neko će morati, uskoro, a meni je draže da to budu one nego mi. Nikada nisam imala glas za pevanje.“ Čak je i zapevala pesmicu o merkanju dečaka preko reke kada si bez broda. Bila je u pravu; iako joj je glas bio prijatan na svoj način, nije mogla da iznese melodiju ni u vedru.
A još kasnije. „Baš je dobro što sad imam tako slatko lice. Ako stvari krenu naopako, nas dve će obući kao lutkice i postaviti nas na policu kako bi nam se divile. Naravno, umesto toga mogle bi da nam se dogode ’nesreće’.
Lutke se lome. Garet Brin će morati da nađe nekog drugog koga će da maltretira.“ Zaista se nasmejala na to.
Egvena oseti ogromno olakšanje kada se šatorsko krilo na trenutak ispupćilo, najavljujući nekoga ko je dovoljno znao da ne ulazi kada je postavljena prepreka. Zaista nije imala želju da čuje na koju će stranu Sijuanin humor dalje skrenuti!
Čim je Egvena uklonila prepreku, Šerijam stupi unutra, praćena naletom vazduha koji je delovao deset puta hladniji nego ranije. „Vreme je, majko. Sve je spremno.“ Njene iskošene oči behu razrogačene, a vrhom jezika je lickala usne.
Sijuan skoči na noge i dočepa svoj ogrtač sa Egveninog poljskog kreveta, ali zastade pre nego što ga je prebacila preko ramena. „Ja jesam jedrila Zmajevim prstima po mraku, znaš“, ozbiljno je saopštila. „I jednom sam uhvatila bodljiku, s mojim ocem. To može da se izvede.“
Šerijam se namršti kada je Sijuan izletela napolje, puštajući još hladnoće. „Ponekad pomišljam...“, započela je, ali šta god da je ponekad mislila, to nije iznela. „Zašto to radiš danas, majko?“, upitala je umesto toga. „Sve ovo, danas na jezeru, sazivanje Dvorane večeras. Zašto si nas juče poslala da ceo dan razgovaramo o Loganu sa svakim koga smo srele? Pomislila bih da ćeš to podeliti sa mnom. Ja jesam tvoja Čuvarka. Jesam se zaklela na vernost.“
„Govorim ti ono što moraš da znaš“, reče Egvena prebacujući ogrtač preko ramena. Nije bilo potrebe da kaže kako zakletvi na koju je neko nateran veruje samo donekle, čak i ako je od sestre. A Šerijam može naći razlog da pusti neku reč u pogrešno uvo i pored zakletve. Na kraju krajeva, Aes Sedai su bile znane po iznalaženju rupa za ono što su želele da kažu. Nije stvarno verovala da bi se to dogodilo, ali kao i sa lordom Brinom nije smela nimalo da se izloži opasnosti, osim ako ne bude na to primorana.”
„Moram da ti kažem“, ogorčeno reče Šerijam, „mislim da će ti od sutra Romanda ili Lelejna biti Čuvarka hronika, a ja ću da odslužujem pokoru jer nisam upozorila Dvoranu. I mislim da ćeš mi možda zavideti.“
Egvena kimnu glavom. To je sve bilo vrlo moguće. „Hoćemo li da krenemo?“
Sunce je stvaralo crvenu kupolu nad drvećem prema zapadu, a plamena se svetlost razlivala preko snega. Sluge su propratile Egvenin prolazak dubokim stazama tihim naklonima i kniksovima. Lica su im bila uznemirena ili bezizražajna; sluge su umele da poprime raspoloženje onih kojima su služile gotovo istom brzinom kao i Zaštitnici.
Isprva, na vidiku nije bilo nijedne sestre, a onda su tu bile sve, veliki skup od tri reda oko paviljona postavljenog na jedinoj čistini u logoru koja je bila dovoljno velika, mestu koje se koristilo da sestre Lelujaju do kaveza s golubovima u Salidaru i da Putuju nazad sa izveštajima svojih doušnika. Bilo je to veliko, mnogo puta krpljeno parče teškog šatorskog platna, ni nalik veličanstvenoj nadstrešnici na jezeru, mada je bilo utrošeno puno napora da bi se podiglo. U poslednja dva meseca Dvorana se, uglavnom, sastajala kao juče ujutro, ili bi se, možda, nagurala u neki veći šator. Ovaj paviljon se dizao samo dva puta otkada su napustile Salidar. Oba puta za suđenje.
Primetivši da se Egvena i Šerijam približavaju, sestre koje su bile pozadi promrmljaše nešto onima napred, i pojavi se procep kroz koji ih propustiše. Odmeravale su ih bezizražajnim očima, ničim ne odajući da li znaju, ili makar sumnjaju šta se događa. Ništa nije nagoveštavalo šta misle. Egvena oseti leptiriće u stomaku. Ružin pupoljak. Smireno.
Stupila je na slojeve ćilima, izatkane jarkim cvetovima i desetinama različitih šara, i nastavila kroz prsten mangala postavljenih po obodu paviljona, a Šerijam započe: „Ona dolazi, ona dolazi...“ Ako je zvučala malo manje svečano nego inače, malo napetije, to i nije bilo neko čudo.
Ponovo su se koristile uglancane klupe i platnom prekrivene kutije s jezera. S njima je skup bio mnogo zvaničniji nego s rasparenom gomilom stolica koja se ranije upotrebljavala: dva strma reda od po devet kutija u grupama po tri; Zelene, Sive i Žute na jednoj, Bele, Smeđe i Plave na drugoj strani. Na širokom kraju, najudaljenija od Egvene, stajala je prugasta kutija i na njoj klupa za Amirlin Tron. Kada sedne tamo, postaće središte svih pogleda, veoma svesna da se nalazi sama naspram njih osamnaest. Dobro je da se nije presvukla; svaka od Predstavnica bila je odevena u svoje najbolje ruho, s jezera, a tome su dodale i šalove. Ružin pupoljak. Smireno.
