,Je li tako?“, konačno reče Dženija. Zamišljeno žmirkajući, okrenu se na klupi da se obrati ženi do sebe. „Takima, ti pamtiš sve što pročitaš, a sasvim sam sigurna da se sećam kako si mi rekla da si pročitala Zakon rata. Da li to tako stoji?“
Egvena zadrža dah. Bela kula je slala vojnike u mnogobrojne ratove u poslednjih hiljadu godina, ali uvek kao odgovor na molbu za pomoć od najmanje dva prestola i to su uvek bili njihovi ratovi, ne Kulini. Poslednji put kada je sama Kula stvarno proglasila rat bilo je to protiv Artura Hokvinga. Sijuan je rekla kako danas samo nekoliko bibliotekarki zna išta više osim da postoji neki Zakon rata.
Niska, duge tamne kose do struka i kože boje potamnele slonovače, Takima je ljude često podsećala na ptičicu, jer je zamišljeno krivila glavu na jednu stranu. Sada je delovala kao ptičica koja bi volela da odleti, vrpoljeći se na mestu, nameštajući šal, nepotrebno ravnajući kapicu od bisera i safira. „Tako je“, konačno je izustila, pa brzo šakom prekrila usta.
Egvena poče ponovo da diše u tišini.
„Čini se“, kratko reče Romanda, „da te je Sijuan Sanče dobro podučila, majko. Kako se izjašnjavaš ti o tome da se podrži objava rata? Toj ženi.“ Zvučala je kao da pokušava da odgura s puta nešto sa čime se nije slagala, pa se skljokala nazad na mesto, čekajući da to nestane.
Egvena i pored toga skladno klimnu glavom pa ustade. Odlučno i smireno se susrela s pogledom svake od Predstavnica. Takima je izbegavala da je pogleda. Svetlosti, ta žena zna! Ali ništa nije rekla. Hoće li ostati tiha dovoljno dugo? Bilo je prekasno da se menja naum.
„Danas smo se našle suočene s vojskom koju predvode ljudi što su sumnjali u nas. U suprotnom, te vojske tamo ne bi ni bilo.“ Egvena je želela da joj glas zvuči strastveno, ali Sijuan je savetovala potpunu hladnoću, pa se ona na kraju složila. Morale su da vide ženu koja ume da vlada sobom, a ne devojčicu koju vuče srce. Mada, ove su reči proisticale iz njenog srca. „Čule ste kada je Aratela izjavila kako ne želi da bude umešana u poslove Aes Sedai. A opet, bili su spremni da dovedu vojsku u Murandiju i da nam se ispreče na putu. Zato što nisu sigurni ko smo mi i kakve namere imamo. Je li ijedna od vas osetila kako stvarno veruju da ste Predstavnice?“ Malinda, okruglog lica i divljeg pogleda, uzvrpolji se na klupi među Zelenima, kao i Salita, koja je počela da se poigrava svojim šalom sa žutim resama, mada je uspevala da ne pokazuje svoja osećanja. Berana, još jedna od Predstavnica izabranih u Salidaru, zamišljeno se mrštila. Egvena nije pomenula kako su primili to što je ona Amirlin; ako im ta pomisao nije već bila u glavi, ona nije želela da im je usađuje.
„Bezbrojnim smo plemićima nabrajale Elaidine zločine“, nastavila je. „Rekle smo im da nameravamo da je uklonimo. Ali oni sumnjaju. Misle da smo možda možda ono što kažemo. I da možda naše reči kriju neku prevaru. Možda smo samo Elaidina produžena ruka, koja plete neku zamršenu mrežu. Sumnja ljudima ostavlja prostora za lutanje. Sumnja je Pelivaru i Arateli dala hrabrosti da stanu pred Aes Sedai i kažu ’Ne možete dalje’. Ko će nam još preprečiti put, ili se umešati, zato što nije siguran, a nesigurnost ih navodi da se pokrenu obavijeni oblakom zbunjenosti? Postoji samo jedan način da razbijemo njihovu zbunjenost. Već smo učinile sve ostalo. Kada konačno obznanimo da smo u ratu sa Elaidom, više neće biti sumnji. Ne kažem da će Aratela ili Pelivar ili Aemlin odmarširati čim to učinimo, ali će i oni i svi ostali znati ko smo. Više se niko neće ponovo usuditi da tako otvoreno pokaže sumnju kada kažete da ste u Dvorani Kule. Niko se neće usuditi da vam prepreči put, petljajući se u poslove Kule zbog svoje nesigurnosti i neznanja. Došle smo do vrata i spustile smo ruku na kvaku. Ako se bojite da prođete kroz njih, onda gotovo da molite svet da veruje kako niste ništa više osim Elaidinih lutaka na koncu.“
Sela je, iznenađena zbog smirenosti koju je osećala. Tamo, iza dva reda Predstavnica, sestre napolju su se komešale, naginjući se jedna ka drugoj. Mogla je samo da zatnisli uzbuđeno mrmljanje koje je Aledrinina prepreka zadržavala. Sada samo ako Takima bude držala zatvorena usta, dovoljno dugo.
Romanda nestrpljivo zagunđa, pa ustade samo koliko da kaže: „Ko ustaje za objavu rata Elaidi?“ Ponovo je okrenula pogled ka Lelejni i osmehnula se samozadovoljno i hladno. Beše vrlo jasno šta smatra da je bitno, jednom, kada se završi sa ovim glupiranjem.
Dženija smesta ustade, dok su duge smeđe rese njenog šala lelujale. „Pa i mogle bismo“, rekla je. Nije bio njen red da govori, ali isturena vilica i oštar pogled izazivali su svakoga da je opomene. Ona obično nije bila tako žustra, ali kao i uvek reči su joj se gotovo saplitale od brzine. „Neće biti ništa teže popraviti ono što svet zna ako ovo uradimo. Pa? Pa? Ne vidimsvrhu čekanja.“ Eskaralda, Takimi s druge strane, zaklima glavom i ustade.
