„Dao sam reč“, tiho joj je odgovorio, tapšući Putnikov vrat. „Do Tar Valona.“ Zastavši, bacio je pogled na Sijuan. Bilo je tu manje oklevanja negoli zabrinutosti. „Kakve god poslove da imaš večeras, ne zaboravi da iza tebe stoji trideset hiljada vojnika i Garet Brin. To mora da se uračuna, čak i među Aes Sedai. Do sutra, majko.“ Okrenuvši svog riđana krupne njuške, dobacio je preko ramena. „Očekujem da i tebe vidim sutra, Sijuan. Ništa se ne menja po tom pitanju.“ Dok je odlazio, Sijuan je buljila u njegova leđa. U očima joj se ogledao očaj.
Egvena nije mogla da se uzdrži da i sama ne bulji. Nikada ranije nije bio toliko otvoren, ni približno. Zašto baš sada?
Pošto su prešle četrdeset-pedeset koraka koji su razdvajali logor vojske od onog Aes Sedai, ona zaklima ka Šerijam, koja povuče uzde kod prvih šatora. Ona i Sijuan nastaviše da jašu. Iza njih zazvoni Šerijamin glas, iznenađujuće jasan i smiren. „Amirlin Tron poziva Dvoranu da se ovoga dana okupi na zvaničnom zasedanju. Neka pripreme budu obavljene što brže.“ Egvena se nije ni osvrnula.
Pred njenim šatorom, koščata konjušarka dotrčala je, šutirajući svoje slojeve sukanja, da prihvati Dašira i Belu. Lice joj je bilo zajapureno, a samo je nagla glavu pre nego što je krenula s konjima istom brzinom kojom je i došla. Toplota usijanih mangala unutra udari poput pesnice. Sve do tada Egvena nije ni primetila koliko je hladno bilo napolju. Kao ni koliko je sama promrzla.
Čeza uze njen ogrtač, pa uskliknu kada joj dotače ruke. „Au, pa ti si se smrzla do koske, majko.“ Neprekidno brbljajući, užurbala se slažući Egvenin i Sijuanin ogrtač, poravnavajući uredno nameštenu ćebad na Egveninom poljskom krevetu, dodirujući poslužavnikpostavljen na jednom odkovčega snesenih s kola. „Ja bih uskočila u krevet, s vrućim ciglama svuda oko sebe, da sam se toliko naledila. Odmah pošto bih jela, u svakom slučaju. Spoljna toplina ne pomaže mnogo ako nije toplo i iznutra. Skoknuću po nekoliko dodatnih cigala da ti ih podmetnem pod noge dok večeraš. I za Sijuan Sanče, razume se. Uf, da sam ja gladna kao što ti mora da si, znam da bih bila u iskušenju da slistim sve pred sobom, ali od brzog jela uvek me zaboli stomak.“ Zastajući pored poslužavnika, ispod oka je posmatrala Egvenu, i zadovoljno klimnula glavom kada joj je ova rekla da neće žuriti s jelom.
Nije bilo lako odgovoriti joj staloženo. Čeza je uvek bila osveženje, ali posle današnjeg dana Egvena je gotovo počela da se smeje od zadovoljstva. Čezi ništa nije bilo suviše zapetljano. Dve bele činije sočiva stajale su na poslužavniku, zajedno s visokim vrčem začinjenog vina, dva srebrna pehara i dve velike zemičke. Nekako je ta žena znala da će Sijuan jesti s njom. Iz zdela i vrča dizala se para. Koliko li je puta Čeza morala da promeni taj poslužavnik kako bi se postarala da Egvenu dočeka topla hrana? Jednostavna i nezapetljana. I brižna poput majke. Ili prijateljice.
„Za sada ću morati da zaboravim na krevet, Čeza. Noćas imam još posla. Možeš li da nas ostaviš?“
Sijuan je mahala glavom kada se šatorsko krilo spustilo za punačkom ženom. „Jesi li sigurna da ona nije u tvojoj službi još otkad si bila beba?“, promrmljala je.
Uzimajući jednu činiju, zemičku i kašiku, Egvena se s uzdahom spusti u stolicu. Uz to je prigrlila Izvor i zaštitila šator od prisluškivanja. Nažalost, saidar je činio da samo postane svesnija svojih polupromrzlih šaka i stopala. A ni ono između nije bilo mnogo toplije. Činija joj se činila gotovo i suviše vruća da bi je držala, kao i zemička. O, kako bi volela da ima one vruće cigle.
„Postoji li još nešto što možemo da učinimo?“, upitala je, smesta progutavši kašiku sočiva. Bila je pregladnela, što i nije čudno nije jela ništa od doručka, a i on je bio rano. Sočivo i tvrda šargarepa imali su ukus najboljih đakonija njene majke. „Meni ništa ne pada na pamet, a tebi?“
„Učinile smo šta smo mogle. Nema ničeg više osim da Tvorac umeša svoje prste.“ Sijuan uze drugu činiju pa se spusti na nisku stoličicu, ali onda je sedela piljeći u svoje sočivo i poigravajući se kašikom. „Ne bi mu stvarno rekla, je li?“, konačno je progovorila. „Ne bih mogla da podnesem ako bi on znao.“
„Zašto, molim te?“
„Iskoristio bi to“, natmureno reče Sijuan. „O, ne za ono. Nisam mislila na ono.“ Bila je prilično stidljiva po nekim pitanjima. „Ali taj bi čovek od mog života napravio Jamu Usuda!“ A pranje njegovog donjeg rublja i glancanje njegovih čizama i sedla svake večeri nisu to bili?
Egvena uzdahnu. Kako je mogla tako razumna, pametna, sposobna žena potpuno da gubi glavu zbog ovoga? Odjednom joj se u glavi javi slika, podiže se poput zmije koja sikće. Ona sama, kako sedi Gavinu u krilu igrajući se igre poljubaca. U jednoj krčmi! Potisnula ju je, iako teško. „Sijuan, potrebno mi je tvoje iskustvo. Potreban mi je tvoj mozak. Ne mogu priuštiti da ideš poluomamljena zbog lorda Brina. Ako ne možeš sama da se sastaviš, platiću mu ono što mu duguješ i zabraniću ti da ga viđaš. Stvarno.“
