„Čovek na konju - štrči. Šaidoi nisu slepi, samo su ćoravi za Aijele, što znači da im je pogled dvostruko oštriji nego vama. Zato nemojte da ste mi se ocrtavali naspram neba kada stignemo do vrha prevoja. I pokušajte da budete što tiši. Nisu oni ni gluvi. Vremenom će naći naše tragove - pošto pada sneg, s time ne možemo ništa da uradimo - ali ne smemo dopustiti da otkriju da smo bili ovde sve dok ne odemo.“
Već namrgođen zbog toga što je ostao bez oklopa i perjanica, Arganda poče da se raspravlja zbog toga što Elijas izdaje naređenja. Ali pošto nije bio baš potpuna budala, to je činio tiho, tako da se nije daleko čuo. Međutim, vojnik je od svoje petnaeste godine i zapovedao je vojnicima koji su se borili protiv Belih plaštova, Altaraca i Amadičana i - kako je voleo da ističe - borio se u Aijelskom ratu i preživeo Krvavi sneg kod Tar Valona. Zna on kakvi su Aijeli i ne mora da sluša tamo nekog neobrijanog divljaka iz šume da mu objašnjava kako da navlači čizme. Perin mu je sve to prećutao, budući da se taj čovek žalio između dve naredbe dvojici svojih ljudi da drže konje. Galen je sve svoje ljude ostavio za sobom, mrmljajući da su kopljanici i gore nego beskorisni kada nisu u sedlu i da će verovatno skršiti šije ako i makar malo pešače. Ni on nije budala, ali uvek sagledava najpre crnu stranu svega. Elijas preuze vođstvo, a Perin sačeka samo toliko da iz Korakovih bisaga prebaci u džep svog kaputa debeli, mesingom okovani durbin.
Žbunje je mestimično raslo ispod drveća, mahom borova i jela, uz poneki mah gaj drugog drveća, sivog od zime i opalog lišća, a zemljište - ništa strmije od Peščanih brda kod kuće, premda stenovitije - nije zadavalo nikakve poteškoće Danilu i ostalim Dvorečanima, koji su kao aveti hitali uz padinu, s nategnutim lukovima i motreći, tihi skoro kao sumaglica što je nastajala od njihovog daha. Aram, kojem šume takođe nisu bile strane, držao se blizu Perina, isukanog mača. Jednom je krenuo da saseče splet debelih suvih loza koji mu je smetao da prođe, ali Perin ga zaustavi uhvativši ga za ruku. Sve u svemu, bio je tek nešto malo bučniji od Perina - čizme su mu slabašno škripale po snegu. Nimalo nije iznenađivalo što se Marlina kroz drveće kretala kao da je odrasla u šumi, a ne u Aijelskoj pustari, gde je drveće retka pojava, a sneg nečuven, mada se činilo da bi sve te njene ogrlice i narukvice trebalo da zvekeću od njenih pokreta. Anura se pela skoro jednako besomučno, pomalo se mučeći sa suknjama, ali vešto izbegavajući oštro trnje uvelih mačjih kandži i čekajmalo loza. Aes Sedai obično iznenade. Još joj je i polazilo za rukom da oprezno drži Grejdija na oku, mada se Aša’man izgleda sav usredsredio na to da korača nogu pred nogu. Ponekad bi duboko uzdahnuo i na trenutak zastao, mršteći se na greben ispred njih, ali nekako mu je polazilo za rukom da ne zaostaje. Galen i Arganda nisu bili mladi ljudi, niti su navikli da hodaju kada mogu da jašu, pa su sve teže disali što su se više uspinjali, ponekad se vukući od drveta do drveta, ali gledali su jedan drugog skoro koliko i zemlju, jer ni jedan ni drugi nisu bili spremni da dopuste da budu nadmašeni. S druge strane, četiri geldanska kopljanika klizali su se i suljali, saplitali o korenje skriveno pod snegom, kanije su im se hvatale za loze i psovali su kada bi pali na kamenje ili kada bi se uboli na trnje. Perin poče da razmišlja da ih pošalje nazad da čekaju kod konja. Ili to, ili da ih mlatne po glavama i ostavi tu, pa da ih pokupi u povratku.
Odjednom, iz žbunja ispred Elijasa iskočiše dva Aijela, lica do očiju skrivenih tamnim velovima, s belim plaštovima na leđima i s kopljima i malim štitovima u ruci. Sudeći po njihovoj visini, bile su to Device koplja, ali to nije značilo da su išta manje opasne od ma kojih drugih algai’d’sisvai i u trenu se devet dugih lukova nategnu i strele teških i širokih smrtonosnih glava uperiše se u njihova srca.
„Tuanda, tako bi mogla da budeš povređena“, promrmlja Elijas.
„Sulin, trebalo bi da znaš da se tako nešto ne radi.“ Perin mahnu Dvorečanima da spuste lukove i Aramu da spusti mač. Uhvatio je njihov miris istovremeno sa Elijasom, pre nego što su izašle na otvoreno.
Device se zapanjeno zgledaše, ali onda ipak skinuše tamne velove i pustiše ih da im vise niz grudi.
„Dobro vidiš, Elijase Mačera“, primeti Sulin. Sva vretenasta i lica preplanulog od sunca i vetra, sa ožiljkom preko jednog obraza, imala je oštre plave oči prodorne kao šila, ali svejedno su sada delovale iznenađeno. Tuanda je bila viša i mlađa i možda je bila lepa pre nego što je ostala bez desnog oka i zaradila širok ožiljak koji se protezao od brade pa sve do ispod šoufe. Zbog toga joj je jedan ugao usana bio izvijen u poluosmeh, ali to je bio jedini smešak koji se ikada video na njenom licu.
„Kaputi su vam različit“, reče Perin. Tuanda namršteno pogleda svoj kaput, sav u sivom, zelenom i smeđem, a onda osmotri Sulininu potpuno istu odeću.
„Plaštovi takođe.“ Elijas
„Još nisu digli bivak, zar ne?“
