„Nemoj ti da režiš na mene, Perine Ajbara. Ne umem da kažem koliko je tačno Mudrih Šaidoa ostalo u životu. Čak i Mudre umiru od bolesti, ujeda otrovnica, nesreća. Neke su izginule kod Dumajskih kladenaca. Našle smo ostavljena tela, a mora da su odneli sve koje su mogli da bi ih pristojno sahranili. Čak ni Šaidoi nisu mogli da se odreknu baš svih običaja. Ako su sve koje su ostale u životu tamo dole, kao i učenice koje mogu da usmeravaju, rekla bih da ih ima možda četiri stotine. Možda više, ali manje od pet stotina. Bilo je manje od pet stotina Mudrih iz klana Šaido koje su mogle da usmeravaju pre nego što su prešli Zmajev zid i možda pedeset učenica." Većina seljaka bi s više osećanja govorilo o ječmu.
I dalje zureći u logor Šaidoa, Anura se zagrcnu, kao da će zajecati. „Pet stotina? Svetlosti! Pola Kule iz jednog klana? O, Svetlosti!"
„Mogli bismo se ušunjati noću“, promrmlja Danil s kraja, „kao što si se ti kod kuće ušunjao u onaj logor Belih plaštova.“ Elijas samo progunđa - moglo je to svašta značiti, ali nije zvučalo kao da gaji neke velike nade.
Sulin prezrivo frknu.
Perin lagano klimnu. Razmišljao je da se pod okriljem noći uvuče u taj logor i nekako izbavi Failu. I ostale, naravno. Ona ne bi pošla bez ostalih. Ali nije zaista verovao da bi mu to uspelo, ne protiv Aijela - a veličina tog logora utulila je i poslednje iskrice nade. Danima bi mogao da luta među toliko sveta a da je ne nađe.
Odjednom, shvati da ne mora da se bori protiv očaja. Sada mu je ostao samo gnev, ali hladan kao čelik zimi, a nije osećao ni kap beznadežnosti koja je ranije pretila da ga uguši. U tom logoru ima deset hiljada algai’d’sisvaja i pet stotina žena koje mogu da usmeravaju - Galen je bio u pravu; pripremi se na najgore i sva će ti iznenađenja biti prijatna - pet stotina žena koje neće oklevati da Moć koriste kao oružje; Faila je među njima skrivena kao jedna pahulja na livadi pokrivenoj snegom, ali kada ti se toliko toga nagomila, onda više nema nikakve svrhe biti očajan. Moraš se ukopati ili će te lavina zakopati. Sem toga, sada vidi zagonetku. Net Torfin je uvek govorio da se svaka zagonetka može razrešiti kada čovek vidi gde da gura a gde da vuče.
Severno i južno zemljište je bilo raskrčeno na većoj udaljenosti od grada nego greben na kojem je on bio. Krajolik je bio prošaran raštrkanim kućama iz čijih se dimnjaka nije dizao dim, a snegom pokrivena polja bila su omeđena ogradama, ali ako iz ta dva pravca pokuša da priđe više od šačice ljudi, biće isto kao da nose luče i barjake i duvaju u trube. Izgleda da je jedan put vodio otprilike ka jugu, između imanja, a drugi otprilike ka severu. Verovatno su njemu beskorisni, ali nikad se ne zna. Džondin možda donese neke vesti o gradu, mada ko zna šta to vredi kada je grad usred Šaidoa. Gaul i Device koje obilaze logor moći će da mu kažu šta je iza narednog grebena. Prevoj u tom grebenu nagoveštavao je da tuda ide put koji vodi nekud ka istoku. Čudno, ali nekoliko vetrenjača bilo je podignuto možda milju severno od prevoja. Njihove duge bele ruke lagano su se okretale, a povrh uzvisine iza njih bila je još jedna skupina vetrenjača. Niz lukova, nalik na dug uzani most, pružao se niz padinu od vetrenjača bližih gradu sve do gradskih zidina.
„Zna li neko šta je to?“, upita pokazujući. Pogled kroz durbin ništa mu nije govorio, sem da su ti lukovi od istog sivog kamena kao zid. To čudo je preusko da bi bilo most. Nije imalo bočne zidove, a nije se ni video nikakav razlog da se tu prelazi mostom.
„To je za dovod vode“, odgovori Sulin. „Proteže se pet milja, sve do jednog jezera. Ne znam zašto nisu taj svoj grad podigli bliže, ali većina zemljišta oko jezera izgleda kao da će se pretvoriti u blato kada hladnoća mine.“ Više nije zamuckivala na nepoznatim rečima kao što je „blato“, ali „jezero“ je i dalje izgovarala sa strahopoštovanjem koje je osećala i od pomisli na toliko vode na jednom mestu. „Misliš da im prekineš snabdevanje vodom? To će ih sigurno naterati da izađu.“ Borbu oko vode je razumela. Većina borbi u Pustari počinje od vode. „Ali mislim da ne...“
U Perinovoj glavi boje buknuše, lomača preliva tako snažnih da vid i sluh nestaše. Sav vid izuzev tih boja. Bile su kao nepresušna plima, kao da je svaki put kada ih je terao iz glave dizao branu koju je sada nema bujica smrskala u paramparčad, pa se uskomešala u nemušte virove što su pokušavali da ga povuku i progutaju. Usred svega toga ukaza se jedna slika - Rand i Ninaeva sede na zemlji jedno naspram drugoga: slika jasna kao da su tik ispred njega. Ali nema on vremena za Randa, ne sada. Ne sada! Grabeći boje kao što davljenik grabi ka površini - istera - ih - iz - sebe!
Vid i sluh, svet oko njega, pohrliše nazad.
„... ovo je ludilo“, zabrinuto je govorio Grejdi. „Niko ne može podneti toliko saidina da ja čak ovde osetim! Niko!“
