Faila napola diže ruku da je zaustavi, pa je opet spusti. Već je jednom postavila to pitanje i na njega dobila nežniji odgovor. Postavivši ga ponovo, uvredila je svoju prijateljicu. Moraće da se izvini. Ne da ne bi izgubila Čijadinu pomoć - ta žena neće povući ono što je obećala - već zbog toga što i ona ima svoju čast, makar i ne sledila đie’toh. Ne možeš da uvrediš prijatelje i jednostavno zaboraviš na to, ili da očekuješ da oni zaborave. Ali izvinjenja će morati da sačekaju. Nisu se usuđivale da pričaju predugo da ih neko ne bi primetio.
Malden je bio napredan grad, u kojem se grebenala dobra vuna i pravilo mnogo prilično dobrog vina, ali sada su među zidovima bile prazne ruševine. Koliko je bilo kamenih kuća, toliko ih je bilo i drvenih, a požar se za vreme pljačke razulario. Južni kraj grada sav je bio u gomilama čađavih greda načičkanih ledenicama i oprljenih zidova bez krovova. Sve ulice, bilo da su kaldrmisane ili od nabijene zemlje, sivele su se od vetrom nošenog pepela ugaženog u sneg, a čitav grad je smrdeo na paljevinu. Voda je izgleda bila jedino čega je u Maldenu uvek bilo u izobilju, ali kao i svi Aijeli, Šaidoi su vodu veoma cenili i nimalo se nisu razumeli u suzbijanje požara. Malo je toga u Aijelskoj pustari što
Po ulicama je bio pobacan nameštaj: veliki prevrnuti stolovi, kitnjasti kovčezi i stolice, a ponekad i neka zgužvana tapiserija ili polomljeni sudovi. Na sve strane beše razbacana odeća, kaputi, čakšire i haljine, mahom isečena na prnje. Šaidoi su zgrabili sve od zlata i srebra, sve s draguljima, sve što je korisno ili jestivo, ali nameštaj mora da je izvučen iz zgrada u žaru pljačke, a onda ostavljen da trune kada su pljačkaši zaključili da malo pozlate ili lepih rezbarija nije vredno truda. Bilo kako bilo, Aijeli ne koriste stolice, izuzev za poglavare, a u taljigama i kolima nema mesta za teške stolove. Nekoliko Šaidoa i dalje je lutalo po kućama, gostionicama i radnjama tražeći da vide je li nešto propušteno za vreme pljačke, ali najviše je videla gai’šaina s vedrima. Aijele gradovi ne zanimaju, sem za pljačku. Dve Device prođoše pored nje, držaljama svojih džilita terajući jednog nagog čoveka divljeg pogleda, ruku vezanih iza leđa, prema kapiji. Nema sumnje da je mislio kako će moći da se sakrije u nekom podrumu ili na tavanu dok Šaidoi ne odu. Nema sumnje da su Device mislile da će naći skriveni novac ili srebrno posuđe. Kada jedan ogromni čovek u kadin’soru algai’d’sisvaja stade pred nju, ona skrenu da ga zaobiđe što je veštije umela. Gai'šain se uvek sklanjao Šaidoima.
„Baš si lepa“, reče on i opet joj stade na put. Bio je to najkrupniji čovek kojeg je u životu videla. Možda sedam stopa visok, zdepast. Ne debeo -nikada nije videla debelog Aijela - ali veoma širok. On podrignu, a ona oseti vinska isparenja. Pijanih Aijela se nagledala otkad su pronašli svu onu burad s vinom u Maldenu. Ali nije se plašila. Gai'šaini mogu biti kažnjeni zbog čitavog niza prestupa, počesto zbog nečega što većina mokrozemaca ne razume, ali bele odore bile su i svojevrsna zaštita - sem toga, ona je zaštićena na još jedan način.
„Gai'šain sam mudre Sevane“, kaza što je poniznije mogla. Na svoje gađenje, naučila je da bude dobra u tome. „Sevani neće biti drago ako izbegavam svoje dužnosti da bih pričala.“ Opet pokuša da ga zaobiđe i zabezeknuto uzdahnu kada je on zgrabi za ruku šakom koja se slobodno mogla dvaput obmotati oko njene mišice i da to pri tom ne bude konačno.
„Sevana ima na stotine gai'šaina. Neće joj nedostajati jedna od njih na sat ili dva.“
