Svetiljke što vise s tavanice zatreperiše kada se jedno krilo visokih spoljnih vrata otvori i ledeni nalet vetra uđe u već hladno predvorje, a njih dve se brzo razdvojiše, samo se držeći za ruke. Elejnino lice poprimi izraz spokojne smirenosti, sasvim dostojan jedne Aes Sedai. Nije mogla sebi priuštiti da je iko vidi kako naizgled traži utehu u zagrljaju. Jednom vladaru, ili onome ko teži da vlada, nije dozvoljeno ni da nagovesti slabost ili suze, ne u javnosti. I ovako već previše glasina kruži o njoj, loših koliko dobrih. Ona je blagonaklona ili okrutna, poštena ili hirovita, velikodušna ili pohlepna, sve u zavisnosti od toga koju priču čovek sluša. Ako ništa drugo, bar su te glasine u ravnoteži, ali svako ko može reći da je svojim očima video kćer-naslednicu u zagrljaju svoje saputnice, može toj mešavini dodati i priču o strahu, a ako njeni neprijatelji poveruju da je preplašena, samo će postati smeliji. I snažniji. Glasine o kukavičluku lepe se kao masno blato; čovek se nikada ne može potpuno očistiti od njih. Istorija pamti žene koje su izgubile Lavlji presto samo zbog toga. Da bi neko bio uspešan vladar, mora biti sposoban, ali i mudar - mada se dešavalo da presto osvoje žene koje nisu ni jedno ni drugo, pa su nekako vladale, ali malo će ljudi podržavati kukavicu, a od onih koje ona želi na svojoj strani - niko.
Čovek koji je ušao, okrenuvši se da za sobom zatvori ogromna vrata, imao je samo jednu nogu i služio se štakom umesto druge. Premda je gornji deo štake bio postavljen jagnjećim krznom, rukav njegovog debelog vunenog kaputa istanjio se od nje. Bivši vojnik širokih ramena, Fridvin Ros upravljao je imanjem lorda Edmuna uz pomoć jednog debelog činovnika, koji je zabezeknuto trepnuo kada je video kćer-naslednicu, zapanjeno se zablenuo u njen prsten Velike zmije sa strahopoštovanjem na licu i sa olakšanjem pobegao svojim beležnicama kada je shvatio da ona nema nikakvog posla s njim. Verovatno se bojao uzimanja danka i ispitivanja računa. I gazda Ros se zapanjeno zagledao u njen prsten, ali se razdragano iscerio kćeri-naslednici i s takvom iskrenošću iskazao žaljenje što više ne može da jaše za nju, da bi, da je lažov, već olakšao Edmuna i činovnika svega što obojica imaju. Nije se plašila da će on širiti pogrešne priče.
Njegova štaka ravnomerno je lupkala dok je prilazio preko predvorja i pošlo mu je za rukom da se sasvim pristojno pokloni uprkos njoj, namenivši svoje klanjanje i Avijendi. Isprva je bio iznenađen njenom pojavom, ali iznenađujuće brzo je primetio njihovo prijateljstvo. Sve i ako nije baš u potpunosti verovao jednoj Aijelki, bilo je očigledno da ju je prihvatio. Čovek ne može baš sve da traži od života.
„Moja kraljice, ljudi vezuju tvoje škrinje na tovarne životinje i tvoja pratnja je spremna.“ On je jedan od onih koji su odbijali da je oslovljavaju ikako drugačije sem s „moja kraljice“ ili „veličanstvo“, ali na pomen njene pratnje glas mu postade malčice sumnjičav. On to brzo sakri nakašljavši se i požuri da nastavi. „Ljudi koje šaljemo s tobom svi su na atovima najboljim koje sam mogao da nađem. Mahom su to mladi ljudi, mada ima i nekoliko iskusnijih, ali svi znaju na kom je kraju halebarde šiljak. Voleo bih da ovaj posed može da pošalje s tobom više ljudi, ali već sam objasnio da je lord Edmun, čuvši da drugi polažu pravo na ono što je tvoje, rešio da ne čeka proleće, pa je pozvao svoje oružnike i krenuo za Kaemlin. Od tada su produvale dve gadne snežne oluje, ali ako je imao malo sreće dok je prelazio preko planina, možda je već na pola puta do grada.“ U pogledu mu se videlo da je u to ubeđen, ali znao je on bolje od nje da može biti da su Edmun i njegovi oružnici izginuli u tim planinama ako nije imao sreće.
„Maderinovi su oduvek bili verni Trakandovima“, odgovori mu Elejna, „i sigurna sam da će uvek i biti. Dragocena mi je odanost lorda Edmuna, gazda Rose, kao i tvoja.“
Nije uvredila Maderinove i njega obećavajući da na to neće zaboraviti, ili nudeći nagrade, a po širokom osmehu gazda Rosa videlo se da mu je već dala sve nagrade koje je želeo. Maderinovi će biti nagrađeni ako zaslužuju, ali te im se nagrade ne mogu nuditi kao da su oni konji na prodaju.
Lupkajući štakom, gazda Ros je klanjanjem isprati do vrata, pa je onda, opet se klanjajući, isprati na široki granitni prag, gde su sluge u debelim kaputima čekale na gorkoj studeni s peharom kuvanog vina za put, koji je ona tiho odbila. Dok ne stigne da se prilagodi na hladnoću, htela je da obema rukama drži plašt da se ne rastvara. Avijenda bi svejedno najverovatnije našla neki način da je natera da ispusti pehar.
