Nebo je bilo vedro, sunce nad planinama jarko, ali olujni oblaci su mogli svakog časa da pokuljaju preko okolnih planinskih vrhova. Najbolje bi bilo da do prvog današnjeg odredišta stignu što je pre moguće. Nažalost, Vatrenjak, njen visoki vrani škopac, rešio je da opravda svoje ime, pa se propinjao i frktao kao da nikada u životu nije osetio đem, a Avijendina dugonoga vitovrata siva kobila utuvila je u glavu da ga oponaša, pa je počela da poigrava po snegu dubokom do kolena, pokušavajući da ide svuda sem tamo kuda je konjušar vodi. Plahovitija je to životinja nego što bi Elejna odabrala za svoju sestru, ali Avijenda je htela nju i nijednu drugu kad je saznala kako se kobila zove. Sisvaj na Starom jeziku znači „koplje“. Konjušari su izgledali kao sposobne žene, ali izgleda da su mislile kako bi trebalo da najpre smire konje pre nego što ih dovedu. Elejna se jedva suzdrža da ne prasne na njih kako je izlazila na kraj s Vatrenjakom davno pre nego što su ga one uopšte videle.
Njena pratnja je već bila u sedlima, da ne bi stajala u snegu. Dvadeset i nešto jahača u crvenim kaputima belih okovratnika i jarko uglačanim oklopnim prsnicima i s kalpacima kraljičine garde. Gazda Rosova sumnjičavost možda se dala objasniti činjenicom da su im kaputi bili svileni, kao i crvene čakšire s po jednom belom prugom niz nogavice, a oko vrata i krajeva rukava bleda čipka. Svakako su izgledali više paradno nego delotvorno. A možda je razlog toj sumnjičavosti bilo to što svi konjanici behu - žene. Neuobičajeno je da žene rade poslove koji zahtevaju upotrebu oružja, sa izuzetkom poneke trgovačke stražarke ili retko kad žene koja bi za vreme rata stupila u vojsku, a Elejna nikada nije čula za potpuno žensku vojničku družinu pre nego što ju je sama obrazovala. Osim Devica, naravno, ali one su Aijeli i nešto potpuno drugo. Nadala se da će ljudi na njih gledati kao na njen hir i da će ih s tom silnom čipkom i svilom smatrati u najvećoj meri ukrasom. Muškarci imaju običaj da potcenjuju ženu sa oružjem sve dok se ne suoče s njom; pa čak i većina drugih žena misli da je ona budala kojoj su svrake popile mozak. Telohranitelji obično pokušavaju da se predstave tako opasnim da se niko i ne usudi da pokuša da se probije pored njih, ali sve i da se ona okruži celom kraljičinom gardom postrojenom rame uz rame, njeni neprijatelji samo bi našli neki drugi način da je napadnu. Ciljala je da ima telohranitelje takve da će ih njeni neprijatelji zanemariti sve dok ne bude prekasno da išta učine, sem da žale zbog svoje odluke. Nameravala je da im vojničke odežde budu kitnjastije, delimično stoga da bi još više pothranila te predrasude, a delimično i da bi postigla da se te žene ponose zato što su vojnici koji se razlikuju od ostalih - ali što se nje same tiče, u njih nije imala nikakve sumnje. Sve do jedne, od trgovačkih stražarki do žena Lovaca na Rog, pažljivo su odabrane zbog svojih veština, iskustva i hrabrosti. Bila je spremna da svoj život stavi njima u šake. To je već i učinila.
Jedna vitka žena s dva zlatna poručnička čvora na ramenu crvenog plašta pozdravi Elejnu s rukom preko grudi, a njen uškopljeni dorat zabaci glavu, tako da mu srebrna zvonca u grivi tiho zazvoniše, kao da i on pozdravlja. „Spremni smo, milostiva, a područje je čisto.“ Kasijla Raskovni je jedna od onih koje su nekada bile trgovačke stražarke, a po arafelskom naglasku dalo se zaključiti da nije obrazovana žena, ali glas joj je bio oštar, bridak i u njemu se čulo da ne trpi gluposti. Obraćala joj se kako je ispravno i to će činiti sve do Elejninog krunisanja, ali spremna je da se bori kako bi Elejna dobila tu krunu. Vrlo, vrlo malo njih, bilo muškaraca bilo žena, u današnje vreme stupa u kraljičinu gardu ako na to nisu spremni. „Spremni su i ljudi koje je gazda Ros predao. Koliko je to moguće.“ Nakašljavši se, čovek malčice pomeri svoju štaku i zagleda se u sneg ispred sebe.
