Konjušari naposletku zaključiše da su Vatrenjak i Avijendina Sisvaj dovoljno krotki da ih plemenite gospe uzjašu, pa se Avijenda pope u sedlo s kamenog bloka daleko skladnije nego nekada, nameštajući široke nepodeljene suknje da joj što je više moguće pokriju noge u tamnim čarapama. I dalje je verovala da su njene noge bolje od svakog konja, ali naučila je da pristojno jaše. Doduše, i dalje je umela da izgleda iznenađeno kada konj postupi kako ona hoće. Vatrenjak pokuša da poigra kada se Elejna smesti u sedlo, ali ona ga vešto zauzda, mada malo oštrije nego što bi to obično uradila. Njene promene raspoloženja odvele su je do iznenadne strepnje za Randa, pa ako već ne može da se postara da on bude bezbedan, pri ruci joj je bar jedno muško koje može naterati da radi ono što bi trebalo.
Šest Gardistkinja je laganim korakom povede niz put koji je vodio od imanja - sneg je napadao toliko da se brže nije ni moglo - a ostale su u uređenim redovima pošle za njom i Avijendom, pri čemu su poslednje jahačice vodile tovarne konje. Meštani su ih raštrkano sledili sa svojim tovarnim životinjama, čupavim konjima natovarenim šerpama, grubim zavežljajima, pa čak i sa šest živih kokošaka. Dok su prolazili kroz selo s kućama pokrivenim rogozinom i preko kamenog mosta kojim se prelazilo preko zamrznutog potoka vijugavog kao zmija, pozdravilo ih je nekoliko glasnih pokliča „Elejna od ljiljana!“, „Trakand! Trakand!“ i „Maderin je veran!“. Ali videla je i ženu kako plače glave zarivene u muževljeva prsa, a njegovo je lice takođe bilo orošeno suzama, i jednu drugu ženu koja je pognute glave stajala leđima okrenuta konjanicima, odbijajući čak i da ih pogleda. Elejna se nadala da će im poslati njihove sinove da se vrate kućama. Ako ne pogreši gadno, oko Kaemlina ne bi trebalo da bude mnogo borbi, ali svakako će ih u nekoj meri biti, a prave bitke tek je čekaju kada Ružina kruna bude njena. Na jugu su Seanšani, a na severu Mirdraali i Troloci čekaju Tarmon Gai’don. Andor će u danima koji dolaze ostajati bez svojih sinova. Plamen je spalio,
Nakon mosta, put je opet počinjao da se diže u oštar uspon kroz borove, jele i kožoliste, ali do planinske livade koju su tražili nije bilo više od jedne duge milje. Sneg je blistao pod jutarnjim suncem i dalje pokazivao tragove kopita koji su dolazili iz duboke urvine u snegu što ju je kapija ostavila za sobom. Mogli su da je otvore bliže imanju, ali uvek postoji mogućnost da neko stoji tamo gde se otvara kapija.
Svetlost saidara okruži Avijendu čim ujahaše na livadu. Ona je otvorila kapiju kojom su tu došli juče po podne, od jednog poseda stotinu milja severno odatle, pa će zato i izatkati kapiju kojom će se vratiti u Kaemlin, ali Elejna se svejedno natmurila gledajući Avijendu kako blista od Moći. Ko god da otvori kapiju kojom odlaze iz Kaemlina uvek otvara i sve ostale sve dok se ne vrate, budući da ona upozna zemljište na svakom mestu koje njena kapija dodirne - ali svakog puta za njihovih pet odlazaka Avijenda je tražila da ona izatka tu prvu kapiju. Možda jeste želela da vežba, kako je tvrdila, mada teško da bi se moglo reći kako je Elejna u tome mnogo iskusnija od nje, ali postojala je i jedna druga mogućnost. Možda Avijenda hoće da je spreči da usmerava, bar u velikoj meri. Zato što je bremenita. Tkanje s kojim su postale sestre od iste majke ne bi se moglo primeniti da je neka od njih tada bila u drugom stanju, jer bi nerođeno dete učestvovalo u vezi, a ne bi bilo dovoljno snažno da to preživi, ali valjda bi neka Aes Sedai u palati rekla nešto da valja izbegavati usmeravanje u trudnoći. Mada, malo Aes Sedai rađa decu. Možda ne znaju. Svesna je da ima mnogo toga što Aes Sedai ne znaju, koliko god se one pred ostatkom sveta pretvarale da nije tako - i sama je povremeno koristila tu pretpostavku - ali činilo joj se veoma čudno da ne znaju nešto što je većini žena toliko bitno. Kao da neka ptica zna kako da jede svako seme sem ječma, ali samo navodno, jer ako ne zna da jede ječam, šta još ne zna? Ali Mudre rađaju decu, a one ništa nisu rekle o...
Odjednom, ona zaboravi na sve brige o svom detetu, usmeravanju i o tome šta Aes Sedai znaju i ne znaju. Osetila je kako neko usmerava saidar. Ne Avijenda, niti neko na planinama oko njih, niti iko tako blizu. Ovo je negde daleko, kao svetionik koji plamti na vrhu neke udaljene planine usred noći. Veoma udaljene planine. Nije mogla ni da zamisli koliko je Jedne moći potrebno da bi ona s tolike udaljenosti osećala usmeravanje. Mora da to osećaju sve žene na svetu koje mogu da usmeravaju. Mora da sve mogu da upere prstom prema tome. A svetionik je negde na zapadu. Ništa se nije promenilo u vezi s Random, nije mogla da oceni gde je ni s greškom od stotinu milja, ali znala je.
„U opasnosti je“, reče. „Avijenda, moramo k njemu.“
