Raskršće sumraka полностью

Avijenda odmahnu glavom i prestade da zuri ka zapadu. Sjaj je i dalje bio oko nje, a Elejna je osećala da je otpila iz Izvora duboko koliko je mogla. Ali dok se Avijenda okretala prema njoj, osetila je kako se količina saidara koju ona u sebi drži smanjuje. „Elejna, ne smemo."

Elejna se zabezeknuto okrenu u Vatrenjakovom sedlu i zgranuto je pogleda. „Hoćeš da ga ostavimo? I to tome!“ Niko ne može da podnese toliko saidara, ni najsnažniji krug koji postoji, ne bez pomoći. Navodno, postoji jedan sa’angreal, veći od svega ostalog dosad načinjenog, tako da bi to čudo možda moglo da izađe na kraj s toliko Moći, ako je ono što je ona čula tačno. Možda. Ali po onome što je čula, nema te žene koja bi ga mogla upotrebiti i ostati živa, ne bez ter’angreala načinjenog u tu svrhu, a koliko zna - takav ter’angreal niko nikada nije video. Zacelo nijedna sestra ne bi to pokušala sve i da ga pronađe. Toliko Jedne moći može jednim udarcem sravniti planinske lance! Nijedna sestra ne bi to pokušala sem onih iz Crnog ađaha. Ili još gore, neki od Izgubljenih. Možda više od jednog. Šta bi drugo to moglo biti? A Avijenda hoće da njih dve to zanemare, a mora biti da zna da je Rand tamo?

Gardistkinje, nesvesne onoga što se dešava, i dalje su strpljivo čekale u sedlima, motreći na obod šume oko livade, ali ne preterano zabrinuto s obzirom na to kako su ih primili na posedu, mada je Kasijla gledala Elejnu i Avijendu, a kroz prečage njene čelenke videlo se da se malčice mršti. Znala je da njih dve nikada ne odlažu otvaranje kapije. Ljudi s poseda okupili su se oko svojih tovarnih konja, pa su preturali po zavežljajima, izgleda raspravljajući se je li nešto natovareno ili nije. Avijenda je svoju kobilu poterala još bliže Elejninom vrancu i tihim glasom kazala:

„Elejna, ništa ne znamo. Ne znamo da li on pleše s kopljima ili je ovo nešto potpuno drugo. Ako pleše s kopljima a nas dve uletimo, hoće li nas napasti pre nego što shvati ko smo? Hoćemo li mu skrenuti pažnju zato što nas ne očekuje i tako omogućiti njegovim neprijateljima da pobede? Ako pogine, otkrićemo ko mu je oduzeo život i ubiti ih - ali ako sada odemo k njemu, idemo naslepo i možemo da natovarimo nedaću sebi na glavu.“

„Mogle bismo da budemo oprezne“, naduri se Elejna. Besnela je zato što se oseća tako ćudljivo i to pokazuje, ali sve što je mogla bilo je da prati do kraja te svoje promene raspoloženja i pokušava da im ne dozvoli da je potpuno savladaju. „Ne moramo da Putujemo baš do te tačke.“ Stisnuvši svoju torbicu, opipa malu rezbariju od belokosti u obliku žene koja sedi, što se gnezdila u torbici, pa značajno pogleda jantarni broš svoje sestre. „Svetlosti, Avijenda, imamo angreale, a nije da smo bespomoćne.“ O, Svetlosti, sada je zvučala nadureno. Dobro je znala da bi i njih dve zajedno, sa sve angrealima, bile kao muve naspram lomače u poređenju sa onim što osećaju, ali svejedno - i ujed muve u pravom trenutku može nešto promeniti. „I nemoj da mi kažeš kako ću ugroziti dete. Min je rekla da će biti rođena zdrava i prava. Ti si mi to rekla. To znači da ću poživeti bar dovoljno dugo da rodim svoju kćer.“ Nadala se da će dobiti kćerku.

Vatrenjak baš u tom trenutku reši da gricne kobilu, a Sisvaj mu uzvrati, tako da se Elejna na trenutak zabavila time da zauzda svog vranca, spreči Avijendu da ispadne iz sedla i objasni Kasijli da im nije potrebna pomoć. Dok se sve to završilo, više se nije durila. Došlo joj je da opauči Vatrenjaka tačno između ušiju.

Sem što je zauzdavala svoju kobilu, Avijenda se ponašala kao da se ništa nije dogodilo. Doduše, jeste se namrštila pomalo kolebljivo, lica uokvirenog tamnim vunenim šalom, ali njena kolebljivost nikakve veze nije imala s konjem.