„Ispričala sam ti za prstenove u Ruideanu“, lagano reče, a Elejna nestrpljivo klimnu glavom. Sve žene koje hoće da postanu Mudre moraju da prođu kroz jedan ter’angreal pre nego što otpočnu sa obukom. Podsećao je na ter’angreal kojim se polaznice u Beloj kuli iskušavaju pre nego što ih uzdignu do Prihvaćenih, samo što u tom ter’angrealu žena sagleda čitav svoj život. Zapravo, sve svoje moguće živote, svaku odluku donetu drugačije, i beskrajnu lepezu života zasnovanih na različitim izborima. „Niko ne može sve to da upamti, Elejna, već samo deliće. Znala sam da ću zavoleti Randa al’Tora...“ Ponekad joj je i dalje bilo nelagodno da se pred drugima služi samo njegovim imenom, „i da ću naći sestrožene. Kada je o većini stvari reč, u najboljem slučaju ti ostanu samo nejasni utisci. Ponekad i naznaka nekog upozorenja. Mislim da će se desiti nešto veoma loše ako sada odemo k njemu. Možda će jedna od nas poginuti, a možda i obe - uprkos onome što je Min kazala.“ To što je izgovorila Minino ime bez zastajkivanja bilo je mera njene zabrinutosti. Nju nije poznavala najbolje i obično ju je pominjala punim imenom i prezimenom - Min Faršou. „Možda će on poginuti. Možda će se dogoditi nešto drugo. Ne znam zasigurno - možda ćemo svi preživeti i kada ga nađemo sesti s njim oko vatre da pečemo
Elejna gnevno otvori usta, a onda ih zatvori i gnev se istoči iz nje kao voda kroz rupu, a ramena joj se poguriše. Možda je Avijendin tračak upozorenja istinit, a možda i nije - ali činjenica je da su njeni stavovi od samog početka valjani. Stavile bi glavu u torbu a da ne znaju o čemu se zapravo radi, i to bi moglo dovesti do propasti. Svetionik je u međuvremenu još više zablistao. A on je tamo, tačno gde je plamen tog svetionika. Nije joj to veza govorila, ne s tolike udaljenosti, ali znala je. I znala je da ga mora ostaviti da se brine sebi dok se ona brine o Andoru.
„Avijenda, nemam ja šta da te naučim kako da budeš Mudra“, tiho joj kaza. „Već si mudrija od mene. A i hrabrija i razboritija. Vraćamo se u Kaemlin.“
Avijenda blago pocrvene od njene hvale - ponekad ume da bude veoma osetljiva - pa ne gubeći vreme otvori kapiju, kroz koju se ukaza dvorište konjušnica u Kraljevskoj palati, a potom se taj prozor proširi u rupu u vazduhu kuda sneg s livade prolete na očišćenu kaldrmu skoro tri stotine milja daleko. U Elejninoj glavi blesnu osećaj Birgite negde u palati. Birgitu je bolela glava i bilo joj je muka, što u poslednje vreme nije neobično, ali savršeno odgovara Elejninom raspoloženju.
Kapija je bila postavljena tako da je izgledalo kao da Elejna iz rupe u zidu do ulice dolazi na trg koji su bezbednosti radi ogradili vinskim buradima punim peska. Za divno čudo, nije osećala ni jednu jedinu ženu da bilo gde u palati usmerava, mada je tu trenutno bilo više od stotinu pedeset žena s tom sposobnošću. Naravno, neke od njih su na položajima uz spoljne gradske zidine, predaleko da bi ona osetila išta slabije od povezanog kruga, a nekoliko ih je i van grada, ali skoro uvek bar neko u palati koristi saidar, bilo u pokušaju da neku od zarobljenih sul'dam primora da prizna kako može da vidi tkanje Jedne moći ili makar da zagladi nabore na svom šalu bez grejanja pegle. Ali ne i tog jutra. Vetrotragačice često umeju da budu bahate kao najgore Aes Sedai, ali mora da je i njihova bahatost poklekla pred onim što osećaju. Elejni se činilo da bi, samo ako bi se popela do nekog visokog prozora, sigurno mogla da vidi tkanja tog velikog svetionika, stotinama liga dalekog. Osećala se kao mrav koji je iznenada postao svestan planina, kao mrav koji Kičmu sveta poredi s brdima što su mu oduvek ulivala strahopoštovanje. Da, naspram toga mora da se čak i vetrotragačice osećaju malima.
