Raskršće sumraka полностью

Rejzorija, zdepasta potporučnica koja je zapovedala telohraniteljkama, izgledala je kao da joj je kamen pao sa srca kada su konjušari odveli Vatrenjaka. Da se Elejnine telohraniteljke nešto pitaju, nikome sem njima ne bi bilo dopušteno da joj priđu nadohvat ruke. Dobro, možda nisu baš toliko strašne, ali sumnjičavo gledaju skoro u sve sem Birgite i Avijende. Rejzorija, Tairenka uprkos plavim očima i žutoj kosi koju je šišala na kratko, bila je među najgorima što se toga tiče, i to toliko da je čak uporno držala na oku kuvare dok Elejni pripremaju jela i naređivala da se sva hrana proba pre nego što se donese. Koliko god to bilo preterano, Elejna se nije bunila. Bilo joj je dovoljno to što je jednom probala otrovano vino, čak i kada zna da će živeti bar toliko da se porodi. Ali nije stisnula usne zbog nepoverljivih Gardistkinja ili potrebe za tim nepoverenjem, već zbog Birgite, koja se provlačila kroz pretrpano dvorište, ali ne prema njoj.

Naravno, iz kapije je poslednja izašla Avijenda, pošto se uverila da su svi prošli, a pre no što će ugasiti kapiju. Elejna krenu ka njoj. Koraci joj behu tako nagli i iznenadni da je njena pratnja morala da poskoči kako bi zadržala prsten oko nje. Ali ma koliko se brzo kretala, prva je stigla Birgita, s debelom zlatnom pletenicom što joj je padala do pojasa, i smesta priskočila da Avijendi pomogne da sjaše. Pružila je uzde sive kobile jednom konjušaru izduženog lica koji je izgledao krakato skoro kao Sisvaj. Avijenda je uvek teže silazila iz sedla nego što se pela u njega, ali Birgiti nije na umu bilo samo da joj pomogne. Elejna i njena pratnja stigoše taman na vreme da je čuju kako tiho i užurbano pita Avijendu: „Je li pila kozje mleko? Je li dovoljno spavala? Oseća se...“ Na kraju ućuta i duboko udahnu pre nego što se okrenu da pogleda Elejnu u oči, naizgled spokojna i nimalo iznenađena što je vidi. Veza je ipak dvosmerna.

Birgita nije bila krupna žena, mada u čizmama s potpeticama beše viša od Elejne, visoka kao Avijenda, ali obično je ostavljala snažan utisak, još pojačan odeždom kapetan-generala kraljičine garde, kratkim crvenim kaputom s visokim belim okovratnikom preko vrećastih plavih nogavica uvučenih u blistave crne čizme, s četiri zlatna čvora na levom ramenu i četiri zlatne pruge preko obe bele manšete. Na kraju krajeva, ipak je ona Birgita Srebroluka, junakinja iz legendi. I dalje je oprezna kada je o tim legendama reč; tvrdila je kako su sve te priče neverovatno naduvane, i to kada nisu potpuno izmišljene. A opet je ona žena koja je uradila sve to što je bilo u srcu tih legendi, a i više od toga. Sada, iako ona naizgled beše pribrana, brigu za Elejnu - što je skupa s glavoboljom i mučninom tekla kroz vezu - obojila je nelagoda. Dobro zna da Elejna mrzi kada njoj iza leđa proveravaju šta je radila. To nije bio jedni razlog što se Elejna ljutila, ali Birgita je kroz vezu osećala koliko je uznemirena.

Mirno odmotavajući šal s glave i nameštajući ga preko ramena, Avijenda pokuša da izgleda kao žena koja ništa loše nije učinila i svakako nije ni u kakvoj vezi ni s kim ko je nešto zgrešio. Možda bi joj to i pošlo za rukom samo da nije razrogačila oči kako bi izgledala nevinije. Birgita je na izvesne načine loše uticala na nju.

„Pila sam kozje mleko“, ravnim glasom joj reče, potpuno svesna Gardistkinja koje su ih okruživale. Okrenute prema spolja, očiju što pretražuju dvorište, balkone i krovove, skoro sasvim sigurno su sve do jedne prisluškivale. „Dovoljno sam se naspavala. Imaš li još nešto da mene pitaš?“ Avijenda blago pocrvene.

„Mislim da sam za sada čula sve što sam htela“, odgovori Birgita i ne porumenevši, mada se Elejna nadala da će pocrveneti kao bulka. Ta žena zna da je ona umorna, zna da je sigurno lagala o spavanju.

Veza u izvesnim trenucima ume da bude baš velika smetnja. Ona je sinoć popila samo pola pehara veoma razvodnjenog vina, ali počela je da oseća Birgitin mamurluk i mučninu. Nijedna druga Aes Sedai s kojima je pričala o vezi nije pomenula ništa slično, bilo telesno, bilo kada je reč o osećanjima, ali ona i Birgita su često odražavale jedna drugu kao da se gledaju u ogledalima. Odražavanje osećanja zaista je bilo muka i nevolja kada se njoj raspoloženje menjalo kao da je na klackalici. Ponekad bi joj polazilo za rukom da se od toga otrgne ili da se s tim promenama izbori, ali danas je znala da će morati da trpi sve dok se Birgita ne Isceli. Pretpostavljala je da do tog odražavanja dolazi zato što su i jedna i druga žene. Niko nikada nije čuo za vezivanje s drugom ženom. Malo njih je i sada za to čulo, istini za volju, a neke od tih koje su čule izgleda su bile mišljenja da to ne može biti istinito. Zaštitnik je muško kao što je bik muško. To svi znaju, a malo njih je zastalo da razmisli da li nešto što „svi znaju" zavređuje pomnije preispitivanje.