Za nekoga ko samo čini uslugu, s povelikim zanimanjem je pregledala haljine koje joj je Esanda izvukla; odlučila se za jednu od tamnoplavog somota sa zelenim prugama i za srebrnu mrežu za kosu. To je bila njena odeća, sašivena za nju, ali otkad se vratila u Kaemlin izbegavala ju je kao da je puna mrtvačkih paukova. Gladeći rukave, oklevala je kao da će se predomisliti, ali naposletku pusti Naris da zakopča sićušnu bisernu dugmad. Odbila je smaragde koje joj je Elejna ponudila i koji bi se izvanredno slagali s haljinom, a zadržala je svoju srebrnu ogrlicu sa snežnim pahuljama i tešku narukvicu od belokosti, ali u poslednji čas je na rame pribila jantarnu kornjaču.
„Nikad se ne zna kada može zatrebati“, reče.
„Bolje sprečiti nego lečiti“, saglasi se Elejna. „Te ti boje divno stoje.“ Bila je to istina, ali Avijenda je svejedno pocrvenela. Ako je čovek pohvali na streličarstvu ili na tome kako brzo trči, prihvatala je to kao svoju zaslugu, ali teško je izlazila na kraj sa činjenicom da je prelepa. Taj deo sebe sve doskora je uspešno zanemarivala.
Esanda odmahnu glavom u znak neodobravanja, ne znajući da je broš zapravo angreal. Jantar se nije slagao s plavim somotom. A možda je odmahnula glavom i zbog noža s rožanom drškom koji je Avijenda tutnula za pojas od zelenog somota. Sedokosa žena postarala se da Elejna nosi mali bodež sa safirima na koricama i na jabuci - visio joj je s pojasa od upletenih zlatnih niti. Sve mora da bude baš kako treba ne bi li prošlo Esandinu proveru.
Rejzorija se trže kada u predvorje uđe Avijenda u somotskoj haljini visokog okovratnika. Gardistkinje je nikada nisu videle ni u čemu drugom sem u aijelskoj odeći. Avijenda se namršti kao da su joj se nasmejale i čvrsto stisnu nož za pojasom, ali pažnju joj je srećom skrenuo tkaninom prekriveni poslužavnik na dugom stolu pribijenom uz zid. Dok su se one oblačile, Elejni su đoneli ručak. Skinuvši prugastu plavu krpu, Avijenda pokuša da namami Elejnu da jede pokazujući joj koliko bi sladak bio kompot od suvih šljiva i hvaleći komade svinjetine u sosu. Rejzorija se nakašlja i spomenu da se u većoj primaćoj odaji Elejninih odaja vatra lepo raspalila. Biće više nego srećna da ponese poslužavnik za gospu Elejnu. Svi su pokušavali da se postaraju da se Elejna hrani kako treba, i to onako kako oni smatraju šta znači „kako treba“, ali ovo je već smešno. Poslužavnik tu već podugo stoji. Umak se tako stisnuo da bi se zalepio za zdelu kad bi se ona okrenula naopačke!
Čekaju je Visoka sedišta četiri Kuće - i to već dovoljno dugo. Istakla je tu činjenicu, ali ponudila da sačeka njih dve da jedu ako su baš toliko gladne. Štaviše, nagovestila je da će možda i zatražiti od njih da pojedu to s poslužavnika. To je bilo sasvim dovoljno da Avijenda baci tkaninu preko poslužavnika zgroženo se ježeći, a ni Rejzorija više nije traćila vreme.
Od svečane primaće sobe delila ih je samo kratka šetnja niz ledeni hodnik i jedino što se sem njih mrdalo bile su jarke zimske tapiserije koje su se njihale na promaji, ali Gardistkinje su obrazovale prsten oko Elejne i Avijende i motrile na sve strane kao da očekuju Troloke. Elejna je samo uz grdne muke ubedila Rejzoriju kako nema potrebe da pretražuje primaću sobu pre nego što uđe u nju. Gardistkinje joj služe i pokoravaju joj se, ali takođe su se zavetovale da će je sačuvati u životu i s tom poslednjom dužnošću umeju da budu tvrdoglave koliko i Birgita kada odlučuje je li u određenom trenutku Zaštitnik, kapetan-general ili starija sestra. Nakon onog slučaja sa Zaidom, Rejzorija verovatno želi da velmože i gospe koji unutra čekaju predaju svoje oružje! Možda je neku ulogu u tome igrala i ona pretnja umakom. Ali nakon kratke rasprave, Elejna i Avijenda same prođoše kroz široki dovratak. Medutim, Elejnin osećaj zadovoljstva nije potrajao.
Primaća soba bila je velika, namenjena da se u njoj udobno smesti desetak ljudi. Zidova popločanih tamnim drvetom i sa slojevima tepiha koji su pokrivali podne pločice, ispred jednog visokog kamina od belog mermera, premreženog tananim crnim venama, stajala je potkovica od stolica visokih naslona. Tu se primaju važni dostojanstvenici tako da im se odaje veća počast nego prilikom primanja pred prestolom, zato što je sredina daleko prisnija. Plamen koji je palacao među cepanicama u ognjištu jedva da je stigao da malo smlači ledeni vazduh, ali to svakako nije bio razlog zašto se Elejna osećala kao da je primila udarac u trbuh. Sada je razumela Birgitinu zbunjenost.
