Dijelin ga pogleda sa osmehom punim saosećanja i skloni mu pramen kose sa čela. Pramen smesta opet pade. „Majiv je sama jahala, što je volela, a konj joj je stao u rupu“, tiho je objasnila. „Dok su je našli, već je bilo prekasno. Bilo je... rasprava... u vezi s time ko će je naslediti.“
„Svađaju se već tri meseca“, progunđa Branlet. Na tren je izgledao mlađe i od Perivala, kao dečak koji pokušava da nađe svoj put, a nema nikog da mu pokaže kuda da ide. „To ne bih smeo nikome da kažem, ali mogu tebi. Ti ćeš biti kraljica."
Dijelin uhvati Perivala za rame, a on se ispravi, mada je i dalje bio niži od nje. „Lord Vilin bi bio ovde s lordom Perivalom, ali zbog poodmakle dobi pao je u postelju. Starost nas vremenom sve iznenadi." Još jednom prostreli pogledom Katalin, ali devojka je sada piljila u Birgitu, napućenih usana. „Vilin je poručio da ti kažem kako ti šalje svoje najlepše želje i mladića kojeg smatra svojim sinom.“
„Čika Vilin mi je kazao da čuvam čast Manteara i Andora“, dodade Perival, usredsređen na to kako samo ozbiljno dete može da bude. „Pokušaću, Elejna. Pokušaću iz sve snage.“
„Sigurna sam da ćeš uspeti“, odgovori mu Elejna, nekako nateravši sebe da to kaže s makar malo topline. Došlo joj je da ih sve istera napolje i postavi Dijelin nekoliko veoma oštrih pitanja, ali ipak to ne može, bar ne smesta. Ma koliko da su mladi, svi su Visoka sedišta moćnih Kuća i ona ipak mora da im ponudi da se osveže i da bar prividno priča s njima pre nego što odu da presvuku odeću uprljanu od puta.
„Da li je ona zaista kapetan-general kraljičine garde?“, upita Katalin kada Birgita pruži Elejni tanku plavu porcelansku šoljicu neznatno potamnjene vrele vode. Devojka je pričala kao da Birgita nije tu, a Birgita izvi obrvu pre nego što se udalji, ali Katalin je izgleda uvežbala da ne vidi ono što ne želi da vidi. Iz pehara s vinom u njenoj punačkoj šaci dizao se oštar miris začina. U Elejninom bednom izgovoru za čaj nije bilo ni kapi meda.
„Da, a i moja Zaštitnica“, odgovori Elejna. Učtivo. Nikada neće biti spremnija! Devojka je to verovatno smatrala pohvalom. Zaslužila je šibanje zbog čistog bezobrazluka, ali Visoko sedište ne možeš da išibaš. Ne kada ti je potrebna njena podrška.
Katalinin pogled polete ka Elejninim šakama, ali prsten Velike zmije nimalo nije promenio hladan izraz njenog lica. „Dali su ti to? Nisam čula da si uzdignuta do Aes Sedai. Mislila sam da te je Bela kula poslala kući. Kada ti je majka umrla. Ili možda zbog onih nevolja u Kuli o kojima slušamo. Zamisli, Aes Sedai se svađaju kao seljanke na pijaci. Ali kako ona može da bude general
Elejna natera sebe da zadrži spokojan izraz lica, ne obraćajući pažnju na tek neznatno prikrivene uvrede. „Katalin, vojska
Avijenda stade pored Elejne i nasmeši se kao da je sva srećna zbog prilike da porazgovara s tom devojkom. „Mačevi nisu ni od kakve koristi“, slatkorečivo kaza. Slatkorečivo! Avijenda! Elejna nikada nije videla svoju sestru da se tako umešno pretvara. A držala je i pehar kuvanog vina. Previše bi bilo očekivati od nje da i dalje pije gorak čaj samo zbog sestrinske ljubavi. „Trebalo bi da naučiš kako da koristiš koplje. Takođe nož i luk. Birgita Trahelion ti može strelama izbiti oči s dve stotine koraka. Možda i s tri stotine."
„Koplje?“, slabašno ponovi Katalin. A onda, uz blagu nevericu, „Moje oči?“
„Nisi upoznala moju sestru“, ubaci se Elejna. „Avijenda, ovo je gospa Katalin Hevin. Katalin, ovo je Avijenda od Devet dolina Taardada." Možda je trebalo da predstavljanje bude obratno, ali Avijenda
Mala glupača je već na početku otvorila usta, a brada joj je sa svakom izjavom sve više padala sve dok nije počela da zija kao riba. Vrlo zadovoljavajuće. Avijenda se Elejni malčice manje nasmeši, zelenih očiju koje su svetlucale od odobravanja preko pehara s vinom. Elejnino lice ostade bezizrazno, ali žarko je želela da joj odgovori na osmeh.
