Dijelin je grejala ruke spram vatre i okrenula se kada su njih dve ušle. Žena upečatljivog lica s jedva primetnim borama u uglovima očiju i tragovima sedih vlasi u zlatnoj kosi, nije gubila vreme na presvlačenje po dolasku u palatu, pa je i dalje nosila jahaću tamnosivu haljinu ruba pomalo umrljanog od puta. Njen naklon bio je najmanje moguće krivljenje vrata, najblaže povijanje kolena, ali nije nameravala da vređa. Dijelin je znala ko je jednako sigurno kao što je to znala Zaida. Jedini nakit joj je bila mala zlatna pribadača u obliku taravinskih znamenja - sove i hrasta - na ramenu, što je bila jasna izjava da Visokom sedištu Kuće Taravin ništa više nije potrebno - ali umalo je poginula da bi dokazala svoju odanost Elejni. „Moja gospo Elejna“, svečano reče, „čast mi je da ti predstavim lorda Perivala, Visoko sedište Kuće Mantear.“
Lepuškast zlatokosi dečak u jednostavnom plavom kaputu trže se iz piljenja od četvorostrukog kaleidoskopa na pozlaćenom postolju višem od njega. U ruci mu je bio srebrni pehar, a Elejna se nadala da u njemu nema vina, ili makar da je dobrano razvodnjeno. Na jednom od stolova sa strane bilo je nekoliko poslužavnika prepunih ibrika i pehara - kao i kitnjasti čajnik u kojem, znala je, kao da je bila voda. „Zadovoljstvo mi je, moja gospo Elejna“, piskutavo reče pa pocrvene i nekako mu uspe da se pristojno pokloni, uprkos malo nespretnoj kretnji s opasanim mačem. Oružje je delovalo predugo za njega. „Kuća Mantear je uz Kuću Trakand.“ Ona mu zgranuto odgovori na njegovu ljubaznost, šireći suknje i padajući u plitak naklon, i ne razmišljajući šta radi.
„Gospa Katalina, Visoko sedište kuće Hevin“, nastavi Dijelin.
„Elejna“, promrmlja tamnooka mlada žena pored nje, dodirnuvši tamnozelene podeljene suknje i malčice klecnuvši, što je možda trebalo da bude naklon, mada je možda samo htela da oponaša Dijelin. Ili je htela da izbegne da udari bradom o ogromni pozlaćeni broš u obliku plavog medveda Hevinovih na visokom okovratniku svoje haljine. Kosa joj je bila prikupljena u srebrnu mrežicu na kojoj se takođe nalazio plavi medved, a i jedan izduženi prsten imao je to znamenje. Moglo bi se reći da se malčice previše ponosi svojom Kućom. Uprkos hladnoj nadmenosti, mogla se nazvati ženom samo iz ljubaznosti, jer su joj obraščići još bili detinjasto bucmasti. „Hevinovi su uz Trakandove, očigledno, inače ne bih bila ovde.“
Dijelin neznatno stisnu usne i popreko pogleda devojku, što ova izgleda nije primetila. „Lord Branlet, Visoko sedište kuće Gilijard.“
Još jedan dečak, samo s neobuzdanim crnim kovrdžama i u zelenom kaputu po rukavirna izvezenim zlatnim koncem, brzo spusti pehar s vinom na sto kao da se oseća nelagodno zato što je viđen s njim. Plave oči su mu bile prekrupne za lice i skoro se sapleo o svoj mač klanjajući se. „Gospo Elejna, zadovoljstvo mi je da kažem da Kuća Gilijard stoji uz Trakandove." Ali na pola te izjave glas mu se prelomi i odjednom postade dubok kao iz podruma, a on pocrvene još više od Perivala.
„I lord Konejl, Visoko sedište Kuće Norden.“
Konejl Norden se isceri preko ruba svog srebrnog pehara. Visok i vitak, u sivom kaputu rukava za dlaku prekratkih da mu prekriju koščata zapešća, cerio se razoružavajuće, razigranih smeđih očiju i orlujskog nosa. „Izvlačili smo slamke ne bismo li videli kojim ćemo redom biti predstavljeni, a ja sam izvukao najkraću. Nordenovi su uz Trakande. Ne možemo dopustiti da na presto sedne zamlata kao što je Arimila." On je vešto sklonio svoj mač da se ne spotakne i bar je on bio punoletan, ali ako je od njegovog šesnaestog rođendana prošlo mnogo meseci, Elejna će pojesti te njegove podvrnute čizme i srebrne mamuze.
Naravno, nije se iznenadila zbog njihove mladosti, ali očekivala je da Konejl pored sebe ima neku sedu glavu da ga savetuje, a da ostalima preko ramena gledaju njihovi staratelji. U sobi nije bilo nikog drugog sem Birgite, koja je stajala ispred visokih zalučenih prozora, ruku prekrštenih ispod grudi.
Jarko podnevno sunce plavilo je kroz bistro staklo i od nje činilo senku koja je zračila nezadovoljstvom.
„Kuća Trakand vam svima želi dobrodošlicu i ja vam svima želim dobrodošlicu“, kaza Elejna, suzbijajući svoju nelagodu. „Neću zaboraviti vašu podršku i Kuća Trakand to neće zaboraviti." Nešto njene zgranutosti mora da se čulo u tim rečima, jer Katalin stisnu usne a oči joj zablistaše.
„Elejna, kao što mora da znaš, starateljstvo nada mnom je okončano“, ukočeno kaza. „Moj ujak lord Arendor kazao je za Praznik svetlosti da nikada neću biti spremnija i da ne moram da čekam godinu dana na svoju slobodu. Istini za volju, mislim da je samo hteo da dobije više vremena za lov, dok još može. Oduvek je voleo da lovi, a poprilično je star.“ Opet je propustila da primeti Dijelinino mrštenje. Arendor Hevin i Dijelin otprilike su istog godišta.
„Ni ja nemam staratelja“, nesigurno se javi Branlet, glasa visokog skoro kao Katalinin.
