Raskršće sumraka полностью

Na narednom ukrštanju ulica, skrenuo je desno - i to istim ravnomernim korakom - a onda se odjednom pribio leđima uz pročelje jedne konjušnice podignute na samom uglu. Široka dvokrilna vrata bila su zatvorena, a verovatno je i zasun namaknut, ali kroz ledeni vazduh osećao se snažan smrad konja i konjske balege. Gostionica preko puta takođe je bila zatvorena, prozora mračnih i s namaknutim kapcima, i jedini zvuk koji se prolamao kroz noč, sem hučanja vetra, bila je škripa table s nazivom koju on u mraku nije mogao da razazna. Nigde nikog ko bi mogao da vidi nešto što ne bi trebalo.

Bat čizama se ubrzao u pokušaju da ga sustigne kako ne bi izmakao iz vida onome ko ga je sledio; to mu je bilo upozorenje, a zatim se jedna glava sakrivena kapuljačom oprezno pomolila iza ugla. Naravno, nedovoljno oprezno. Leva šaka mu polete u kapuljaču i zgrabi grkljan istog trena kada desnom kratko zari bodež u telo. Napola je očekivao da će ispod kaputa tog čoveka naići na prsnik ili verižnjaču, i bio je spreman za to, ali palac čelika ipak lako utonu ispod ključne kosti. Nije znao zašto to sprečava rad pluća, i da probodeni čovek ne može da viče sve dok se ne udavi u sopstvenoj krvi, ali znao je da je tako. Svejedno, noćas nema vremena da čeka. Trenutno nigde na vidiku nema gardista, ali to ne znači da će ostati tako. Naglim potezom on tresnu čovekovom glavom o kameni zid konjušnice dovoljno snažno da mu razmrska lobanju, a onda mu zari bodež do balčaka, osećajući kako sečivo grebe kost dok probija kičmu.

Za sve to vreme disao je ravnomerno - za njega je ubijanje samo nešto što povremeno mora da se uradi, a ne razlog zbog kojeg bi se uzbudio - ali je žurno spustio leš na sneg pored zida i čučnuo pored njega, pa obrisao sečivo o mrtvačev tamni kaput istovremeno zabijajući drugu šaku pod pazuh kako bi skinuo debelu kožnu rukavicu opšivenu čeličnim pločama. Okrećući glavu i levo i desno, motrio je niz ulicu u oba smera dok je brzo opipavao lice u mraku. Hrapava brada pod prstima bila mu je znak da to jeste muškarac, ali to je bilo sve. Njemu nije bitno je li reč o muškarcu, ženi ili detetu - budale se ponašaju kao da deca nemaju oči da vide ili jezike da ispričaju šta su videla - ali priželjkivao je da su mu prsti naleteli na brkove ili natekli nos, bilo šta samo da mu raspali pamćenje i saopšti ko je taj čovek bio. Kada je stisnuo mrtvačev rukav, naleteo je na debelu vunu, koja niti je bila nežna na dodir niti nešto naročito gruba, a ispod nje na mišićavu ruku kakva bi lako mogla pripadati nekom činovniku, kolskom vozaru ili sluzi. Ukratko, bilo kome, baš kao taj kaput. Pretražujući kaput, isprevrtao mu je i džepove, našavši drveni češalj i klupko konopca, koje je bacio. Šaka mu je zastala kod opasača. Tu su bile kožne kanije, samo prazne. Nema tog čoveka na zemnome šaru koji bi mogao da izvadi bodež nakon što mu se Henlonovo sečivo našlo u plućima. Naravno, ima dobrih razloga da čovek nosi goli nož u ruci kada se noću šeta, ali razlog koji mu u tom trenutku izgleda najverovatnije jeste namera da se tim nožem neko ubode u leđa ili da se zakolje.

Ali to je bila tek prolazna pomisao. Ne traćeći vreme na nagađanja, on odseče kesu čoveku ispod vezica. Po težini novčića koje je sasuo u šaku i žurno strpao u svoj džep video je da tu nema zlata, a verovatno ni srebra, ali odsečena kesa i to što novac nedostaje navešće one koji budu otkrili telo da pomisle kako su ga napali razbojnici. Ispravljajući se, on opet navuče verižnu rukavicu i svega trenutak nakon što je zario sečivo u čoveka, opet se zaputio niz zaleđenu kaldrmu, bodeža priljubljenog uz telo ispod plašta i opreznog pogleda. Nije se opustio sve dok se nije našao ulicu dalje od mrtvaka, a ni tada se nije preterano opuštao.