Otkad je stigao u Kaemlin u tu je kuću svraćao već jedno pet ili šest puta, pa je znao u kojim su kredencima začini i gde se u kuhinji uvek nalazi burence vina. I to uvek dobrog vina. Šiejn na tome nikada nije škrtarila. Bar ne sa onim što je ona nameravala da pije. Dok se Falion vratila, on je već spremio zdelu s medom i posudu s đumbirom i karanfilićem i stavio je na široki kuhinjski sto pored ibrika punog vina, pa je žaračem džarao vatru. Šiejn može da kaže „smesta dolazi" i da pri tom zaista misli „smesta“, ali kada hoće da ga tera da je čeka, lako je moguće i da zora grane pre nego što ga primi. Ti njeni pozivi uvek su ga koštali sna, spaljena da je ta žena!
„Ko je posetilac?“, upita on.
„Nije se predstavio, bar ne meni“, odgovori Falion, pa gurnu stolicu uz vrata hodnika kako se ne bi zatvorila. To je značilo da i ono malo toplote beži iz kuhinje, ali htela je da može da čuje ako je Šiejn pozove. Ili je možda želela da se postara da ne može da prisluškuje. „Vitak čovek, visok i prekaljen, izgleda kao vojnik. Možda neki vojni zapovednik od izvesnog ugleda, a možda i plemić, sudeći po njegovom ophođenju - a po naglasku bih rekla da je Andorac. Izgleda mi pametno i oprezno. Odeća mu je sasvim jednostavna, mada skupa, a ne nosi prstenje niti pribadače." Namršteno pogleda sto, pa priđe jednom visokom otvorenom kredencu pored vrata i prinese još jedan kositreni pehar onome koji je on izvadio za sebe. Nije mu ni sinulo da pripremi dva. Dovoljno je teško to što mora sam sebi da sprema vino. Bila ona Aes Sedai ili ne, ipak je služavka. Ali ona sede za sto i odgurnu zdelu sa začinima od sebe kao da očekuje od njega da on nju služi.
„Ali zato je Šiejn juče imala dva posetioca, daleko nehajnijih od ovoga danas“, nastavi. „Jedan je došao ujutro, a na oklopnim rukavicama imao je zlatne veprove Saranda. Verovatno je mislio da niko neće primetiti sitan vez, ako je uopšte razmišljao. Dežmekasti žutokosi sredovečni čovek, koji je sve gledao s visine, pohvalio vino kao da se iznenadio što je u ovoj kući zatekao pristojnu berbu i tražio da Šiejn naredi da me istuku jer nisam pokazala dovoljno poštovanja." Čak je i to ispričala hladno i odmereno. Jedini put kada je u njoj bilo makar malo žestine bilo je kada ju je Šiejn istukla kaišem. Tada ju je vala čuo kako zavija. „Čovek sa sela koji retko dolazi u Kaemlin, ali misli da zna kako se ponašaju oni višeg staleža od njega - bar bih tako rekla. Poznaćeš ga po bradavici na bradi i malom ožiljku u obliku polumeseca pored levog oka. Čovek koji je došao po podne bio je nizak i crmpurast, oštrog nosa i opreznog pogleda, bez ožiljaka ili belega koje bih mogla da primetim, mada je na levoj ruci nosio prsten sa četvrtastim granatom. Bio je škrt na rečima i pomno je pazio da ništa ne oda u govoru, ali je nosio bodež sa četiri meseca Kuće Marn na jabuci."
Prekrstivši ruke, Henlon se nasloni uz kamin, pazeći da mu lice ostane spokojno premda je izgarao od želje da se namršti. Bio je siguran da je namera da se Elejna uspe na presto, mada je zagonetka šta će nakon toga uslediti. Obećana mu je kao kraljica. Njemu ama baš nimalo ne znači hoće li ona nositi krunu kada je bude uzeo ili neće, sem što bi to malo začinilo stvari - kroćenje te dugonoge drolje bilo bi čisto zadovoljstvo sve i da je kćer nekog seljaka, naročito pošto ga je onako izribala danas ispred svih onih žena! Ali dogovaranja sa Sarandovima i Marnovima značila su da je Elejni možda ipak suđeno da umre nekrunisana. Možda je on, uprkos svim onim silnim obećanjima da će prevrnuti kraljicu, tamo postavljen da bi je mogao ubiti u nekom odabranom trenutku, kada bi njena smrt dovela do nekih određenih posledica koje Šiejn želi. To jest, koje želi Izabrani koji joj izdaje naređenja. Taj se zove Moridin, a Henlon to ime nikada u životu - pre dolaska u ovu kuću - nije čuo. To ga nije mučilo. Ako čovek ima petlje da se naziva jednim od Izabranih, Henlon nije tolika budala pa da ga preispituje. Ali mučila ga je mogućnost da on u celoj toj priči nije ništa drugo do bodež. Sve dok bodež obavi posao, je li bitno hoće li se usput polomiti. Mnogo je bolje biti šaka na balčaku nego sečivo.
„Jesi li videla da zlato menja ruke?“, upita je. „Jesi li nešto čula?"
„Rekla bih“, ukočeno ona odgovori. „A po našem dogovoru, sada je na mene red da postavljam pitanja."
