Ona prezrivo frknu. „Šiejn bi najpre na mene posumnjala, a bolje bi mi bilo da sama sebi presečem vene nego da se usprotivim nečemu što je ona odlučila. Biće dovoljno ako noću bude spavao. Prepusti razmišljanje meni - i biće bolje za nas oboje." Spustivši ruku na izrezbareni stub ograde, baci pogled niz stepenište. „Hajde. Kada ona kaže odmah, misli odmah." Baš šteta što ne može sada da je obesi kao gusku koja čeka na nož.
Pošao je za njom, a koraci su mu odjekivali po gazovima, tako da je čitavo predvorje odzvanjalo od toga. Tada mu je sinulo da nije čuo kada je onaj posetilac otišao. Ako u toj kući nema nekog tajnog izlaza za koji on ne zna, posetilac je mogao da izađe samo na ulazna vrata, kuhinjska vrata i zadnja vrata do kojih može da se dođe samo prolaskom pored kuhinje. Dakle, izgleda da će upoznati tog vojnika. Možda bi to trebalo da bude neko iznenađenje. Krišom olabavi bodež u kanijama.
Baš kao što je očekivao, u prednjoj primaćoj sobi lep plamen je buktao u širokom kaminu od mermera prošaranog plavim žilama. Bila je to prostorija koju vredi opljačkati - vaze od porcelana Morskog naroda stajale su na pozlaćenim stočićima, a tapiserije i tepisi prodali bi se po lepoj ceni. Samo što je jedan od tih tepiha sada najverovatnije bezvredan. Jedna niska, ćebetom prekrivena humka ležala je na podu blizu sredine sobe. Ako čovek ispod pokrivača nije iskrvario na tepih, Henlon je bio spreman da pojede čizme što su štrcale ispod jednog kraja.
Šiejn je sedela u jednoj izrezbarenoj naslonjači - lepa žena u haljini od plave svile izvezene zlatnom srmom, s kitnjastim opasačem od utkanog zlata i debelom zlatnom ogrlicom oko vitkog vrata. Blistava smeđa kosa padala joj je do pleća čak i uhvaćena u zamršenu mrežicu. Na prvi pogled, delovala je nežno - ali lice joj je odisalo nečim lisičjim, a krupne smeđe oči nikada se nisu smešile. Čipkanom maramicom je brisala jedan mali bodež s poludragim kamenom u jabuci. „Falion, idi reci Murelinu da ću kasnije imati za njega jedan zavežljaj da ga... ukloni“, spokojno kaza.
Falionino lice i dalje je bilo glatko kao uglačani mermer kada je pala u naklon koji je zamalo bio ponizan, pre nego što je trkom izašla iz sobe.
Gledajući krajičkom oka ženu i njen bodež, Henlon priđe pokrivenoj humki i sagnu se da zadigne jedan kraj ćebeta. Staklaste plave oči zurile su s lica koje bi se možda moglo opisati kao odlučno dok je bilo živo. Mrtvi uvek izgledaju mekše. Očigledno da nije bio ni oprezan ni pametan onoliko koliko je Falion mislila da jeste. Henlon pusti ćebe i uspravi se. „Milostiva, da nije kazao nešto što ti je zasmetalo?“, upita blagim glasom. „Ko je on?“
„Kazao je nekoliko stvari koje su mi zasmetale." Digla je bodež, pa se zagledala u malo sečivo kako bi se uverila da je čisto, a onda ga je vratila u zlatom okovane kanije na svom opasaču. „Reci mi, je li Elejnino dete tvoje?"
„Ne znam ko joj je napravio žgepče“, on suvo odgovori. „Zašto, milostiva? Misliš da sam smekšao? Poslednju curu koja je tvrdila da sam joj napravio dete gurnuo sam u bunar da tamo rashladi usijanu glavu i postarao se da tamo i ostane." Najednom stočiću nalazili su se dugovrati srebrni vinski ibrik i dva srebrna pehara, sve na jednom poslužavniku. „Je li ovo bezbedno za piće?“, upita gledajući u pehare. I u jednom i u drugom bilo je malo vina na dnu, ali malčice začina u jednom od njih moglo je onog mrtvaka pretvoriti u lak plen.
„Katrela Mosinejn, kćer jednog gvožđara iz Maerona“, reče mu ta žena, kao da je to neka opštepoznata stvar, a on se jedva suzdrža da se ne lecne od iznenađenja. „Raspolutio si joj glavu kamenom pre nego što si je bacio u bunar, nesumnjivo da bi je poštedeo davljenja." Otkud ona zna kako se ta devojčura zvala, a kamoli za kamen? Ni on nije pamtio ime. „Ne, sumnjam da bi ti smekšao, ali ne bih volela da mislim kako si ljubio gospu Elejnu a da meni ne kažeš. To nikako ne bih volela."
Odjednom se namršti na krvavu maramicu u ruci, pa skladno ustade, kliznu do kamina, pa je baci u vatru. Stajala je tu i grejala se, i ne gledajući ga. „Možeš li da središ da neke Seanšanke pobegnu? Najbolje bi bilo da to budu i one koje nazivaju sul'dam i one koje zovu damane“, malo zastade dok je izgovarala te strane reči, „ali ako ne možeš i jedne i druge, onda bi nekoliko onih sul’dam trebalo da završe posao. One će osloboditi neke od ostalih."
„Možda." Krv i krvavi pepeo, skače s jedne stvari na drugu gore nego Falion noćas. „Ali to neće biti lako, milostiva. One se pomno čuvaju."
„Nisam ni pitala hoće li biti lako ili ne“, odbrusi ona, zureći u plamen. „Možeš li da premestiš stražu dalje od skladišta s hranom? Bilo bi mi baš drago da neko od njih zaista izgori. Muka mi je od večito neuspelih pokušaja."
