Sinulo joj je da učini da iznad svakog plovila blesne blistava svetlost, možda uz neki glasan prasak. To bi svakako svima na tim lađama, koji imaju makar malo mozga, nedvosmisleno stavilo do znanja da ovde ni s brzinom ni s daljinom nisu bezbedni, već samo s popustljivošću koja izvire iz Tri zakletve.
„Lučki kapetan nije propustio više od osam ili devet lađa istovremeno otkako smo mi stigli“, reče Garet kada se prvo plovilo poravna s njima, „ali izgleda da su kapetani razradili vremenski raspored. Ubrzo će se pojaviti još jedna skupina brodovlja i stići do grada taman nakon što se garda Kule uveri tla su ovi ljudi zaista došli da stupe među njih. Džimar Čubajn dovoljno je iskusan da bi motrio da ja ne provučem svoje ljude u grad na tim brodovima. Natrpao je u luku više Gardista nego igde drugde, osim u tornjeve koji čuvaju mostove, a koliko čujem zapravo ih nigde drugde i nema u nekom velikom broju. Ali to če se promeniti. Od svitanja pa skoro do sutona brodovi pristižu i ovamo i u Južnu luku. Izgleda da ove lađe nisu dovele ni izbliza onoliko vojnika kao što je to obično slučaj. Majko, svaki plan je sjajan dok ne kucne čas da se ostvari, ali čovek onda mora da se prilagodi okolnostima ili će biti pregažen."
Egvena razdraženo frknu. Na tih sedam lađa mora da je sveukupno dvestotinak putnika, ako ne i više. Možda su nekoliko njih trgovci ili nekakvi drugi nevini putnici, ali zalazeće sunce belasalo se po kalpacima, oklopnim prsnicima i tokama ušivenim na kožusima. Koliko lađa svakoga dana stiže? Bez obzira na tačan broj, ljudi svakoga dana stižu u grad da stupe pod zapovedništvo visokog zapovednika Čubajna. „Zašto li muškarci uvek toliko jure da ubiju ili budu ubijeni?" razdraženo progunđa.
Lord Garet je smireno pogleda. Sedeo je kao kip na krupnom uškopljenom doratu s belom prugom preko njuške. Ponekad bi joj se činilo da nekim malim delom shvata šta Sijuan oseća prema tom čoveku. Ponekad joj se čini da bi vredelo svakog truda da ga iznenadi, samo da bi ga videla iznenađenog.
Nažalost, znala je odgovor na svoje pitanje baš kao i on. Bar kada se to primenjuje na ljude koji idu u vojnike. O, ima i više nego dovoljno muškaraca spremnih da pohrle kako bi podržali neki cilj ili odbranili ono što smatraju pravednim, a ima i onih koji jednostavno tragaju za pustolovinama - šta god mislili da pustolovine zapravo jesu - ali jednostavna je činjenica da noseći dugo ili kratko koplje čovek za dan može zaraditi dvostruko više nego da hoda za nečijim plugom, a ako ume da jaše dovoljno dobro da stupi u konjicu, onda još pola od toga. Samostrelci i lukonoše negde su između. Čovek koji radi za nekog drugog može da sanja da jednog dana ima svoj posed ili radnju, ili da stvori nekakav zametak koji će njegovi sinovi proširiti, ali začelo se naslušao hiljadu priča o ljudima koji pet ili deset godina provedu kao vojnici, pa se vrate kući sa dovoljno zlata za lagodan život, priča o običnim ljudima koji su postali vojskovođe ili velmože. Siromašnom čoveku, jednom je Garet grubo i otvoreno rekao, piljenje u vrh koplja može biti lepše nego zurenje u zadnjicu nečijeg konja za oranje. Čak i ako je daleko verovatnije da če od koplja umreti, nego da će postati slavan ili bogat. Prilično je gorko to gledište, ali pretpostavljala je da i većina onih ljudi na brodovima isto tako sagledava stvari. Mada, tako je ona došla i do svoje vojske. Za svakog ko hoće ila Elaida bude zbačena s položaja koji je nepravično preotela, za svakoga ko se uverio u to ko je i staje Elaida, njih desetorica ako ne i stotinu pridružilo se samo zbog para. Neki od ljudi na brodovima upravo su dizali ruke kako bi stražarima na lučkim bedemima pokazali da nemaju oružje.
„Ne“, reče ona, a lord Garet uzdahnu. Glas mu je i dalje bio miran, ali kada je progovorio - reči mu nisu bile utešne.
