„Majko, sve dok luke ostanu otvorene, Tar Valon će jesti bolje nego mi, a garda Kule će bivati sve brojnija i snažnija mesto da slabi od gladi. Čisto sumnjam da će Elaida dozvoliti Čubajnu da izleti da nas napadne, koliko god ja to priželjkivao. Svaki dan koji provedeš čekajući samo će uvećati broj ljudi koji će pre ili posle izginuti. Otpočetka sam govorio da će se na kraju sve svesti na napad, i to se nije promenilo, ali sve ostalo jeste. Naredi da sestre mene i moje ljude sada prebace iza zidina i osvojiću Tar Valon. To neće biti čisto. Nikada nije. Ali mogu da zauzmem taj grad za tebe. A manje će ljudi poginuti tako nego ako odlažeš.“
U utrobi joj se nešto steglo i okrenulo tako da je jedva mogla da diše. Pažljivo, korak po korak, uradila je polazničke vežbe kako bi razlabavila taj čvor. Obala drži reku, vodi njen tok a da je pri tom ne obuzdava. Spokoj zavlada na njoj i u njoj.
Previše ljudi je počelo da uviđa na koje sve načine kapije mogu da se koriste, a Garet je na neki način najgori među njima. Njegov zanat je rat - i on ga poznaje veoma dobro. Čim je saznao da kroz kapiju može da prođe veći broj ljudi odjednom, smesta je uvideo šta to znači. Čak i velike zidine Tar Valona, van dometa svakog opsadnog katapulta koji nije na nekoj barci i osnažene pomoću Moći tako da ni najveći katapult svejedno ne može ni da ih ogrebe, kao da su od hartije naspram vojske koja može da Putuje. Ali bez obzira na to je li Garet Brin za to saznao ili nije - i drugi će ljudi doći do te zamisli. Izgleda da to već važi za Aša’mane. Rat je oduvek bio ružan, ali sada će postati još ružniji.
„Ne“, ponovi ona. „Znam da će ljudi izginuti pre nego ovome dođe kraj.“ Svetlost joj pomogla, vidi ih kako umiru čim sklopi oči. Ali još više će ih izginuti ako ona donese pogrešne odluke, i to ne samo ovde. „Ali moram da održim Belu kulu u životu - zbog Tarmon Gai’dona - da stoji između sveta i Aša’mana - a Kula će nestati ako se ovo svede na to da sestre ubijaju jedne druge na ulicama Tar Valona.“ To se već jednom dogodilo. Ne sme se dogoditi ponovo. „Ako Bela kula umre, umreće i nada. Ne bi trebalo da to moram da ti ponavljam."
Daišar frknu i zabaci glavu, kao da je osetio njenu razdraženost, ali ona ga čvrsto zauzda i vrati durbin u kožnu navlaku koja joj je visila sa sedla. Ptice su odustale od hvatanja riba i poletele u trenutku kada je debeli lanac koji je prečio ulaz u Severnu luku počeo da pada. Spustiće se dobrano pod površinu vode pre nego što prva lađa stigne do ulaza u luku. Koliko li je vremena prošlo otkad je ona istim tim putem stigla u Tar Valon? Činilo joj se kao da toga i ne može da se seti. Kao da je čitavo Doba prošlo. Beše to druga žena koja se iskrcala iz broda i koju je sačekala nadzornica polaznica.
Garet odmahnu glavom, kratko se namrštivši. Mada, on nikada ne odustaje, zar ne? „Majko, tvoje je da sačuvaš Belu kulu, ali moj posao je da ti je predam. Jedino ako se nešto nije promenilo, a da ja to ne znam. Vidim ja kako se sestre došaptavaju i osvrću, premda ne znam šta to znači. Ako i dalje hoćeš Kulu - to će se završiti napadom. A bolje je da do toga dođe pre.“
Jutro odjednom kao da se smračilo, kao da je suce zašlo za oblake. Šta god da učini, mrtvi će se nagomilati kao snoplje, ali mora da sačuva Belu kulu. Mora. Kada nema dobrih izbora, čovek mora da se odluči za onaj koji se čini najmanje pogrešnim.
„Videla sam šta sam htela“, tiho kaza. Bacivši poslednji pogled na onaj uzani stub dima iza grada, okrenu Daišara i potera ga prema drveću, jedno stotinak koraka dalje od reke, gde ju je pratnja čekala među zimzelenim kožolistom i ogoljenim bukvama i brezama.
Dve stotine pripadnika lake konjice, u prsnicima od kuvane kože ili kožusima s metalnim tokama, svakako bi privuklo pažnju da su se pojavili na obali, ali Garet ju je ubedio kako su joj neophodni ti ljudi s vitkim kopljima i kratkim konjaničkim lukovima. Bez ikakve sumnje, onaj dim na suprotnoj obali dizao se od kola s potrepštinama u plamenu. Možda to jesu puka bockanja, ali ta se bockanja javljaju ama baš svake noći, ponekad jednom, a ponekad dva ili tri puta, tako da su svi počeli da pogledom traže dim čim se ujutro probude. Za sada se pokazalo nemogućim uhvatiti palitelje. Mećave bi iznenada zaduvale oko progonitelja, ili okrutni noćni vetrovi, a dešavalo se i da tragovi odjednom nestanu i da nakon poslednjeg otiska kopita sneg koji se prostire bude netaknut kao da je tog trena pao. Ostaci tkanja jasno su govorili da im Aes Sedai pružaju pomoć, pa nema svrhe kockati se s mogućnošću da je Elaida i na ovu stranu reke poslala naoružane ljude, a možda i sestre. Malo toga bi Elaidi bilo draže nego da se dočepa Egvene al’Ver.
