Običaj nalaže da se Amirlin obavesti o zasedanju Dvorane, ali nigde se ne pominje da je moraju sačekati do početka sednice, što znači da vremena verovatno nema. Egveni je došlo da skoči na noge i pojuri pravo u veliki paviljon pre nego što Morija i one dve stignu da sprovedu u delo kakvo god da su joj iznenađenje pripremili. Iznenađenja u Dvorani retko kada su prijatna. Iznenađenja za koja se prekasno sazna još su gora. Svejedno, da bi Amirlin ušla u Dvoranu moraju se poštovati pravila propisana zakonom, a ne običajima, tako da je ostala da sedi i poslala Sijuan da pozove Šerijam kako bije Čuvarka hronika mogla propisno najaviti. Sijuan joj je kazala da je to zapravo samo upozorenje Predstavnicama da će biti prisutna - uvek ima nekih pitanja koje bi one htele da razmotre a da Amirlin ne zna za njih - pri čemu nije baš potpuno zvučala kao da se šali.
U svakom slučaju, nema nikakve svrhe da kreće u Dvoranu pre nego što bude mogla da uđe. Suzbivši nestrpljenje, nasloni glavu na ruke i poče da masira slepoočnice pokušavajući da pročita još neki izveštaj ađaha. Uprkos odvratnom „čaju“, ili možda upravo zbog njega, svaki put kad bi trepnula reči bi joj od glavobolje zaigrale na stranici, a Anaija i one druge dve nimalo nisu pomagale.
Čim je Sijuan otišla, Anaija je zabacila plašt, sela na tronožac s kojeg je Sijuan ustala - pod njom se nije klatio, bez obzira na to što su mu nogari nejednaki - i počela da nagađa šta Morija i ostale hoće da postignu. Ona nije lakomislena žena, tako da su njene pretpostavke - po datim okolnostima - bile krajnje suzdržane. Suzdržane, mada ništa manje uznemirujuće.
„Majko, prestravljeni ljudi prave gluposti, čak i Aes Sedai“, promrmlja, pa se uhvati za kolena, „ali bar možeš biti sigurna da će Morija, makar dugoročno gledano, biti neumoljiva prema Elaidi. Što se nje tiče, Elaida je odgovorna za sve sestre koje su poginule kada je Sijuan svrgnuta. Morija hoće da Elaida bude išibana za svaku smrt pojedinačno pre nego što ode na panj. Ona je teška žena, u nekim stvarima još teža od Lelejne. U svakom slučaju je gadnija. Ta ne bi ni trepnula na nešto zbog čega bi Lelejna ustuknula. Bojim se da će zahtevati da se grad napadne što je pre moguće. Ako Izgubljeni povlače tako vidljive poteze i tolikih razmera, onda je bolje da Kula bude ranjena cela, a ne podeljena. Bar se bojim da Morija tako gleda na stvari. Naposletku, koliko god mi želele da izbegnemo da sestre ubijaju sestre, to ne bi bilo prvi put. Kula dugo istrajava i zacelila se od mnogih rana. Izlečićemo se i od ove.“
Anaijin glas sasvim je odgovarao njenom licu i bio je topao, strpljiv i utešan. Ali dok je izgovarao te reči, zvučao je kao škripanje noktiju po tabli. Svetlosti, ma koliko Anaija pričala da se pribojava tih Morijinih stavova, izgledalo je da je u priličnom saglasju s njima. Ona je promišljena, nepokolebljiva a nikada nesmotrena s rečima. Ako je ona za napad, koliko je još sestara za to?
Kao po običaju, Mirela je bila sve samo ne suzdržana. Plahovita i vatrena dve su reči koje nju najbolje opisuju. Ne bi znala šta je strpljenje ni da je ugrize za nos. Koračala je napred-nazad, koliko je to skučeni šator dozvoljavao, udarajući nogama u svoje tamnozelene suknje, a ponekad, pre nego što bi se okrenula da se vrati, i u jastuke jarkih boja nagomilane uza zid. „Ako je Morija dovoljno uplašena da traži napad, onda je sišla s uma od straha. Kula toliko ranjena neće moći da se suprotstavi Izgubljenima, niti ikome drugom. Malinda bi trebalo da te zabrinjava. Ona uvek ističe kako bi Tarmon Gai’don svakog trenutka mogao da nas zadesi. Čula sam je kako priča da je ono što smo osetile lako moguće prvi udarac Poslednje bitke
