Raskršće sumraka полностью

Morvrin, neumoljivog okruglastog lica, položi ruke na pozamašne bokove i svaku od tih pretpostavki dočeka oštrim odgovorom. „Još ne znamo dovoljno da bismo bile sigurne kako je reč o Izgubljenima“, i: „Ne znaš šta će ona reći dok to ne bude kazala"; „Možda jeste, a možda i nije" i na kraju: „Pretpostavka nije dokaz." Pričalo se da ona ne veruje ni da je jutro dok lično ne vidi sunce. Po odlučnom glasu bilo je očigledno da ne trpi besmislice, što se naročito odnosi na preuranjene zaključke. Ni to nije pomagalo Egveninoj bolnoj glavi. Zapravo, predloži joj nisu smetali, već je samo bila otvorena za razne mogućnosti. Spremnost na prihvatanje raznih mogućnosti može da bude od velike pomoći kada dođe do tačke razdora.

Egvena glasno zatvori torbicu za spise. Od odvratnog ukusa na jeziku i oštrog dobovanja u glavi - a njihove dosadne glasove i da ne pominje - svejedno ne može da čita. Tri sestre je iznenađeno pogledaše. Odavno im je jasno stavila do znanja da je ona glavna, ali pokušavala je da se ne predaje plahovitoj naravi. Bez obzira na zavete na odanost, plahovitu mladu ženu prelako otpišu sa obrazloženjem da se duri. Zbog čega je ona samo još više besnela, zbog čega ju je glava samo još više bolela, zbog...

„Dovoljno sam čekala“, kaza, trudeći se da joj glas bude što staloženiji. Zbog glavobolje je svejedno u njemu bilo oštrine. Možda Šerijam misli kako bi trebalo da je sačeka u Dvorani.

Uzevši plašt, izađe na hladnoću ogrćući ga oko ramena, a Morvrin i druge dve samo su na tren oklevale pre nego što pođoše za njom. Prateći je do Dvorane možda će pomalo podsećati na njenu svitu, ali one je ipak navodno drže na oku, a pretpostavljala je da je čak i Morvrin željna da čuje šta Akarin ima da izvesti i šta će Morija i ostale na osnovu toga učiniti.

Egvena se nadala da joj neće biti preteško da s time izađe na kraj - da to neće biti ni nalik onome što Anaija i Mirela misle. Ako bude neophodno, pokušaće da primeni Zakon o ratu, ali sve i da to bude uspešno, vladavina ukazima ima svojih mana. Ako ljudi moraju da se pokoravaju kada je o jednoj stvari reč, uvek iznalaze načina da vrdaju i izbegavaju poslušnost kod nekih drugih stvari, a što ih više primoravaju na poslušnost, to nalaze više mesta za izvrdavanje. To je prirodna ravnoteža iz koje se ne može pobeći. A da sve bude još gore, shvatila je koliko je zarazno da ljudi skaču čim ona progovori. Čovek to počne da smatra prirodnim poretkom, a kada u nekom trenutku ti ljudi ne skoče kada im se kaže, biva uhvaćen u raskoraku. Sem toga, kako joj u glavi tutnji - sada zaista tutnji, a ne dobuje, mada možda ne onako oštro kao maločas - kako je glava boli, spremna je da prasne na svakog ko je makar nezgodno pogleda, a to nikada ne prođe dobro čak ni kada ljudi moraju da progutaju.

Sunce je stajalo tačno na sredini neba, kao zlatna kugla na plavom nebu sa šačicom belih oblačaka, ali nije zračilo toplinom, več je samo bacalo blede senke i belasanje po snegu tamo gde nije bio izgažen. Vazduh je bio studen kao pored reke. Egvena nije obraćala pažnju na hladnoću, odbijajući da joj dopusti da je dodirne, ali samo su pokojnici mogli da je ne budu svesni, pošto se svima živima dah ledio ispred lica. Vreme je bilo za ručak, ali nije postojala mogućnost da istovremeno hrane toliko polaznica, pa su se Egvena i njene pratilje opet kretale kroz talas u belo odevenih žena što su skakale da im se sklone s puta i padale u naklon nasred ulice. Nametnula je takav korak da su obično prolazile pored skupina prolaznica pre nego što bi ove stigle i da rašire suknje.

Dvorana nije bila daleko, a samo su na četiri mesta morale da gacaju preko blatnjavih ulica. Pričalo se o tome da se podignu drveni mostovi, dovoljno visoki da ispod njih može da se projaše, ali mostovi bi nagoveštavali izvesnu trajnost logora, što niko ne želi. Čak ni sestre koje su o njima pričale nisu istrajavale da se podignu. Tako je jedino preostajalo da se lagano gaca i zadižu suknje i plaštovi, da na odredište ne bi stigli blatnjavi do kolena. Ako ništa drugo, preostala gomila se raščistila kako su se približile Dvorani. Oko nje je kao i uvek bilo pusto, ili bezmalo tako.

Nisao i Karlinja su već čekale ispred zakrpljenog zastora velikog platnenog paviljona. Sićušna Žuta grickala je donju usnu i zabrinuto odmeravala Egvenu. Karlinja je bila slika i prilika spokoja, hladnih očiju i šaka sklopljenih u visini pojasa - samo što je zaboravila plašt, izvezeni rub njene suknje bio je kaljav, a tamne kovrdže vapile su joj za četkom. Njih dve padoše u naklon, pa se pridružiše Anaiji i drugim dvema, malo dalje od Egvene. Tiho zamrmljaše. Ono što je Egvena mogla da čuje bilo je krajnje bezazleno - pričale su o vremenu ili o tome koliko će morati da čekaju. Ovo nije mesto na kojem je pametno da neko primeti kako su previše prisne s njom.