Raskršće sumraka полностью

Nisao otvori usta, pa ih zatvori. „Ako moram, onda moram“, progunđa, ali tek napola sebi u bradu. Ona baš i nije najbolji izbor za čuvanje ozbiljnih tajni i toga je svesna. Kada je poslednji put pokušala da nešto drži u tajnosti, završila je tako što je morala da se zavetuje na odanost Egveni. „Hoće li ovo obustaviti priče o sporazumu s Crnom kulom?"

„Čisto sumnjam“, umorno odgovori Egvena. Svetlosti, kad se brže umorila? Sunce još nije izašlo kako treba. „Bilo kako bilo, mislim da će ovo biti još jedan dug dan.“ A najbolje čemu može da se nada jeste da izdrži bez glavobolje do još jedne noći.

Alvijarin iskorači kroz kapiju, puštajući je da se za njom zatvori u blistavo plavo-belu rasekotinu, a onda skoro smesta kinu od prašine što se od njenih koraka digla. Smesta je potrese novo kijanje, pa onda još jedno, od čega joj na oči grunuše suze. Obasjana samo blistavom kuglom koja je lebdela pred njom, ostava grubih zidova uklesana u živoj steni tri nivoa ispod biblioteke Kule bila je potpuno prazna, osim prašine koja se tu vekovima taložila. Daleko bi više volela da se vratila pravo u svoje odaje u Kuli, ali uvek postoji mogućnost da naleti na nekog slugu kako čisti, pa da se mora posle otarasiti tela i nadati se kako se niko neće setiti da je taj sluga poslednji put viđen kako ide u njene odaje. Mesana je naredila da ostane skrivena i ne budi ni trunčicu sumnje. To joj se činilo preterano krotko, naročito kada se u obzir uzme činjenica da se Crni ađah nekažnjeno šeta Kulom još od njenog osnivanja, ali kada Izabrana nešto zapovedi, samo glupača može da ne posluša. Bar ako postoji i najmanja mogućnost da se za to sazna.

Alvijarin razdraženo usmeravanjem potisnu prašinu iz vazduha i pritisnu je s takvom silom da je kameni pod trebalo da se zatrese. Ne bi morala kroz sve to svaki put iznova prolaziti da je jednostavno svu prašinu saterala u neki ugao, mesto što ju je ostavila tako raširenu po čitavoj prostoriji. Već godinama niko ne zalazi tako duboko u podrume biblioteke; niko neće primetiti da je prostorija čista. Ali neko stalno radi nešto što niko drugi nikada nije. I sama često to čini, pa nema nameru da bude uhvaćena zbog glupe greške. Svejedno, gunđala je sebi u bradu dok je usmeravajući čistila crvenkasto blato s cipela i rubova suknje i plašta. Činilo se malo verovatnim da će iko prepoznati da je to blato poreklom s Tremalkinga, najvećeg od ostrva Morskog naroda, ali možda se neko zapita gde je ona to bila, pa se ukaljala. Dvorište Kule sada je već sigurno zatrpano snegom, izuzev tamo gde su snežni nanosi raščišćeni, a zemlja se od mraza stegla u kamen. I dalje gunđajući sebi u bradu, opet je usmerila kako bi prigušila škripu zarđalih šarki dok je otvarala gruba drvena vrata. Postoji način da se tkanje načini i sakrije, tako da ne mora svaki put iznova utišavati to škripanje - sigurna je u to - ali Mesana neće da joj ga pokaže.

Zapravo, Mesana je pravi razlog zbog kojeg je razdražena. Izabrana podučava samo ono što ona želi i ništa više, sve vreme nagoveštavajući čudesa, a onda ih ne otkrivajući. I Mesana je koristi kao potrčka. Ona je na čelu Najvišeg saveta i zna imena svih Crnih sestara, čime Mesana ne može da se pohvali. Tu ženu ne zanima ko će izvršiti njena naređenja, samo da se izvrše - i to doslovce. Prečesto traži da ih Alvijarin lično izvrši, prisiljavajući je da dolazi u dodir sa ženama i muškarcima koji sebe vide kao njoj ravnopravne, samo zbog toga što takođe služe Velikom gospodaru. Previše Prijatelja sebe smatra ravnim Aes Sedai, pa čak i nadmoćnim. Da stvari budu još gore, Mesana joj je zabranila da jednog od njih udesi za primer. Ogavni mali glodari, od kojih niko nije u stanju da usmerava, a Alvijarin mora da bude ljubazna prema njima samo zato što bi se moglo ispostaviti da neko od njih služi nekom drugom Izabranom! Bilo je krajnje očigledno da Mesana to ne zna sa sigurnošću. Ona je Izabrana, a toliko je nesigurna da se Alvijarin zbog toga nasmešila prašini.

Kugla blede svetlosti lebdela je ispred nje i osvetljavala joj put dok je Alvijarin kao što labud klizi površinom jezera skladno koračala niz grubi kameni hodnik, laganim dodirima Vazduha poravnavajući prašinu za sobom tako da izgleda kao da tu niko nije prošao, i isprobavajući nekoliko probranih stvarčica koje bi volela da saspe Mesani u lice. Naravno, neće reći ništa od svega toga, što ju je samo još više podbadalo. Prekoravanje jednog od Izabranih čak i najblažim rečima brz je put do bola, a možda čak i do smrti. Zapravo, skoro sasvim sigurno i do jednog i do drugog. Jedini način da se preživi sa Izabranima jeste da se čovek ulizuje i pokorava, a ono prvo jednako je važno kao ono drugo. Besmrtnost je vredna malčice ulizivanja. S njom bi mogla steći svu moć koju je ikada želela - daleko više nego što je ijedna Amirlin ikada imala. Ali najpre mora da preživi.