Raskršće sumraka полностью

Kada je stigla do vrha prve staze koja vodi gore, više se nije trudila da sakriva tragove. Tu već nije bilo ni izbliza onoliko prašine, a i to što je bilo beše izbeleženo točkovima taljiga i koracima; još jedan par nejasnih tragova niko neće primetiti. Ali svejedno je nastavila da brzo hoda. Obično bi se razvedrila na pomisao o večnom životu, na pomisao da će vremenom vladati preko Mesane kao što sada čini preko Elaide. Pa, očekivati da će svesti Mesanu na Elaidin stepen poslušnosti previše je ambiciozno, ali svejedno i dalje može da priveže sebe uz nju tako da joj uspon bude sasvim siguran. Danas su joj se misli stalno vraćale na činjenicu da je bila van Kule skoro mesec dana. Mesana se sasvim sigurno nije trudila da u njenom odsustvu drži Elaidu pod svojom vlašću, mada će Izabrana začelo okriviti Alvijarin ako nešto pođe po zlu. Naravno, Elaidi je poslednjeg puta propisno pokazano gde joj je mesto. Žena je preklinjala da prestane da nasamo prima pokajanja kod nadzornice polaznica. Naravno da je previše prestravljena da bi učinila neki prestup. Naravno. Alvijarin odlučno odgurnu Elaidu na sam kraj svega o čemu je razmišljala, ali ne uspori korak.

Druga staza odvede je do najvišeg podruma, gde je pustila da svetleča kugla nestane i otpustila saidar. Tu su senke bile prošarane lokvama slabašnog svetla koje su se skoro dodirivale. Svetio su prosipale svetiljke u gvozdenim držačima postavljenim duž kamenih zidova koji su na tom nivou bili uredno isklesani. Ništa se nije ni mrdnulo sem jednog pacova, koji je uz slabašno grebuckanje kandžama po kamenu pobegao. Od toga se skoro nasmešila. Skoro. Sada je Kula načičkana očima Velikog gospodara, mada izgleda niko nije primetio da su štitovi pali. Mislila je da nije reč o nečemu što je Mesana učinila; jednostavno, štitovi više ne rade kako bi trebalo. Ima... procepa. Ona svakako nije marila da li ju je životinja videla ili prijavila to što je videla, ali svejedno je brzo zamakla na uzano kružno stepenište. Na tom nivou možda ima ljudi kojima se ne može verovati ništa više nego pacovima.

Možda, razmišljala je dok se uspinjala, može ispitati Mesanu o onoj nemogućoj buktinji Moći, samo da u tome bude... pažljiva. Izabrana će pomisliti da nešto krije ako to ne bude pomenula. Mora da se sve žene na celom svetu koje mogu da usmeravaju pitaju šta se to desilo. Ona će samo morati da pripazi da joj ne izleti ništa što bi nagovestilo da je zapravo obišla to mesto. Naravno, dugo pošto je blesak nestao - nije ona toliko glupa da se jednostavno ušeta u to - ali Mesana je izgleda mislila kako Alvijarin treba da obavlja svoje zadatke a da pri tom ne odvaja ni trenutak za sebe. Zar ta žena zaista veruje da ona nema svojih poslova? Najbolje je ponašati se kao da ih zaista nema. Bar trenutno.

U senkama na vrhu stepeništa stade ispred jednih malih običnih vrata, grubo obrađenih s njene strane, kako bi se pribrala dok je prebacivala plašt preko ruke. Mesana je jedna od Izabranih, ali i dalje ljudsko biće. Mesana ume da pogreši. A ubila bi Alvijarin za tren oka kad bi ona načinila neku grešku. Ulizuj se, pokoravaj i preživljavaj. I uvek budi na oprezu. To je znala davno pre nego što je upoznala jednu od Izabranih. Iz torbice za pojasom izvadila je belu ešarpu Čuvarke, pa je prebacila preko ramena i pažljivo odškrinula vrata, pa oslušnula. Tišina, baš kao što je i očekivala. Zakoračila je u deveto spremište i zatvorila vrata za sobom. Sa unutrašnje strane vrata nisu bila ništa manje jednostavna, ali behu tako uglačana da su se presijavala mekim sjajem.