Biblioteka Kule podeljena je na dvanaest spremišta, ili je bar tako javnosti poznato, od kojih je deveto najmanje, posvećeno radovima o različitim vrstama aritmetike, ali i dalje je to jedna ogromna odaja: izduženi oval s tavanicom u obliku spljoštene kupole, ispunjena redovima i redovima visokih drvenih polica, a svaka od njih je bila okružena uzanim šetalištem četiri stope iznad sedmobojnih podnih pločica. Pored polica su stajale visoke merdevine na točkićima tako da se mogu s lakoćom pomerati, kako po podu tako i po galerijama, kao i mesingane podne svetiljke sa osnovama tako teškim da su za svaku potrebna trojica ili četvorica muškaraca da bi ih pomerila. U Biblioteci se neprestano pazi na mogućnost izbijanja požara. Sve su podne svetiljke jarko gorele, pripremljene da obasjaju put svim sestrama koje hoće da nađu neku knjigu ili rukopis u nekoj kutiji, ali ručna bibliotekarska kolica s tri obimna toma u kožnim koricama koja čekaju da budu vraćena na mesto i dalje su bila posred jednog prolaza između polica, tačno tamo gde su se nalazila kada je ona poslednji put tuda prošla. Nije mogla da pojmi čemu potreba za različitim vrstama aritmetike, niti zašto je tako mnogo knjiga napisano o tome, i mada se Kula ponosi time što poseduje najveću zbirku knjiga na svetu, koja obuhvata sve moguće teme, izgleda da je većina Aes Sedai saglasna s njom. Nikada nije videla još neku sestru u devetom spremištu, što je upravo razlog zašto ga je koristila kao ulaz u Kulu. Kod velikih zasvođenih vrata, koja su stajala otvorena kao da pozivaju na ulazak, zastala je i osluškivala sve dok se nije uverila da je hodnik iza vrata potpuno prazan pre nego što je zakoračila u njega. Svima bi bilo čudno to da je ona iznenada razvila zanimanje za knjige koje se tu nalaze.
Dok je žurila glavnim hodnicima, gde su podne pločice bile poredane u bojama ađaha tako da se ponavljaju, shvatila je da je biblioteka tiša nego obično, čak i ako se u obzir uzme koliko je trenutno malo Aes Sedai u Kuli. Poneka sestra uvek je tu, makar samo bibliotekarke - neke Smeđe čak imaju stanove u višim nivoima kao dodatak svojim odajama u Kuli - ali ogromne prilike uklesane u hodnike zidova, kitnjasto odeveni ljudi i čudne životinje visoke deset stopa i više, kao da su jedini žitelji biblioteke. Zamršeno izrezbareni svećnjaci koji su visili na lancima s tavanice deset stopa iznad njene glave slabašno su škripali od promaje koja kroz hodnike duva. Koraci su joj zvučali neprirodno glasno i tiho ječali odbijajući se o zasvođenu tavanicu.
„Mogu li da ti pomognem?“, začu se tih ženski glas iza nje.
Pre nego što stiže da se suzdrži, Alvijarin se prenu i munjevito okrenu, a plašt joj skoro spade s ruke. „Zemaila, samo sam htela da se prošetam kroz biblioteku“, reče i smesta se naljuti na sebe. Ako je toliko uplašena da daje objašnjenje jednoj bibliotekarki, onda zaista mora da se pribere pre nego što Mesani podnese izveštaj. Skoro da je poželela da Zemaili kaže šta se dešava na Tremalkingu, samo da vidi bi li se ova lecnula.
Tup izraz na tamnoputom licu Smeđe sestre nije se nimalo promenio, ali trunčica nekog neprepoznatljivog osećanja malčice joj je obojila glas. Visoka i veoma vitka, Zemaila je uvek bila suzdržana i hladna, ali Alvijarin je oduvek pretpostavljala da je daleko manje stidljiva nego što se pretvara i daleko manje prijatna. „To je sasvim razumljivo. Biblioteka je spokojna, a ovo je tužno vreme za sve nas. Naravno, za tebe još tužnije."
„Naravno“, ponovi Alvijarin kao da priča napamet. Tužno vreme? Za nju naročito? A taman je počela da se nosi mišlju da odvuče tu ženu u neki zabačeni kutak gde bi mogla da je ispita i da je se reši, kad je primetila jednu drugu Smeđu, oblu ženu još tamnije puti od Zemaile, kako je gleda nešto dalje niz hodnik. Ajden i Zemaila slabe su u Moći, ali teško bi ih savladala odjednom, ako je to uopšte moguće. Zašto su obe u prizemlju? Te dve se retko viđaju, pošto se stalno šetaju između svojih odaja na višim nivoima koje dele s Nijein, trećom sestrom iz Morskog naroda, i takozvanog trinaestog spremišta, gde se čuvaju tajni zapisi. Sve tri tu rade, svojevoljno do guše u poslu. Nastavila je dalje pokušavajući da ubedi sebe kako je bojažljiva bez ikakvog razloga, ali to nimalo nije pomoglo da smiri osećaj jeze koji ju je obuzeo i žmarce koji su joj promicali niz kičmu.
