„Misliš li da je Ruka Senke samo ime?" Mirdraalov glas više nije škripao. Šupalj i prazan, kao da je iz neke nezamislive daljine ječao. Stvorenje je raslo dok je govorilo, sve dok mu glava nije dotakla tavanicu, skoro dva hvata više. „Pozvana si i nisi došla. Moja ruka daleko doseže, Mesana."
Vidno drhteći, Izabrana otvori usta, možda da preklinje, ali crni oganj odjednom blesnu oko nje, a ona vrisnu kada joj odeća spade s tela svedena na pepeo. Okovi od crnog ognja pribiše joj ruke uz bokove i obmotaše joj se oko nogu, a usplamtela kugla crnila pojavi se u ustima, razjapivši joj vilice. Migoljila se tu, stojeći naga i bespomoćna, a od pogleda njenih iskolačenih očiju Alvijarin samo što se nije uneredila.
„Želiš li da znaš zašto jedna od Izabranih mora biti kažnjena?" Glas je opet postao samo hrapavo škriputanje, a Mirdraal se opet pretvorio u samo previsokog Vrebača, ali Alvijarin se nije dala obmanuti. „Želiš li da gledaš?“, upita je.
Trebalo bi da se prostre po podu i da preklinje za živu glavu, ali nije mogla ni da mrdne. Nije mogla da se otrgne tom bezokom pogledu. „Ne, Veliki gospodaru“, uspe da izusti usta suvih kao pesak. Znala je. To je nemoguće, ali znala je. Odjednom shvati da joj suze klize niz obraze.
Mirdraal se opet nasmeši. „Mnogi su pali s velikih visina jer su hteli da previše znaju."
To poteče prema njoj, ne; ne to - Veliki gospodar odeven u kožu Mirdraala poteče prema njoj. Hodao je nogama, ali nema boljeg opisa za njegovo kretanje. Bleda, u crno odevena prilika nagnu se prema njoj, a ona htede da vrisne kada joj prstom dodirnu čelo. Vrisnula bi samo da je mogla reč da izusti. Samo da je mogla da udahne. Nije imala vazduha u plućima. Taj dodir oprlji je kao usijano gvožđe. Maglovito se zapita kako to da ne oseća smrad svog sprženog mesa. Veliki gospodar se ispravi, a plamteči bol se smanji pa nestade. Ali njen užas nije se ni najmanje smanjio.
„Obeležena si kao moja“, hrapavo procedi Veliki gospodar. „Mesana ti sada ništa neće - ako joj ja ne dozvolim. Naći ćeš ko to ovde preti mojim stvorenjima i predati takve meni u ruke." Okrenu se od nje, a mračni oklop pade mu s tela. Ona se iznenadi kada oklop, umesto da jednostavno nestane, tresnu o tepihom zastrt popločani pod uz zveket čelika. Bio je odeven u crnilo, a ona nije mogla da oceni je li to svila, koža ili nešto drugo. Njena tama kao da je upijala svu svetlost iz sobe. Mesana poče da se bacaka onako uvezana, oštro ječeći iako su joj usta zapušena. „Sada odlazi“, reče joj on, „ako hoćeš da živiš još jedan sat.“ Mesanino glasanje pretvori se u očajničku vrisku.
Alvijarin nije ni znala kako je izašla iz svojih odaja - nije mogla ni da shvati kako uopšte stoji kada su joj noge kao pihtije - ali svejedno je zatekla sebe kako trči kroz hodnike, zadigavši suknje do kolena i jureći koliko je noge nose. Odjednom se pred njom pojavi početak jednog širokog stepeništa i jedva joj pođe za rukom da se zaustavi pre nego što poleti u vazduh. Klonuvši uza zid, sva se tresući, zagleda se niz zakrivljeno stepenište od belog mermera. Pred očima joj je bio prizor njenog tela kako se pretura i lomi niz stepenište.
Sva zadihana, promukla i odranog grla, drhtavom rukom uhvati se za čelo. Misli su joj se tumbale jedna preko druge kao što bi se ona skotrljala niz stepenište. Veliki gospodar ju je obeležio kao svoju. Prsti joj skliznuše preko glatke kože na kojoj nikakvog traga nije bilo. Oduvek je cenila znanje - moć iz znanja izvire - ali ovoga puta nije želela da zna šta se dešava u odajama iz kojih je pobegla. Žarko je želela da ne zna ni da se nešto uopšte dešava. Veliki gospodar označio ju je svojim belegom, ali Mesana će naći neki način da je ubije zbog toga što zna šta se njoj desilo. Veliki gospodar obeležio ju je i dao joj zapovest. Mogla bi da preživi, ako otkrije ko proganja Crni ađah. Nekako se uspravivši, žurno obrisa suze sa obraza. Nije mogla da skine pogled sa stepeništa koje se pred njom strmo spuštalo. Elaida začelo sumnja na nju, ali ako nema ničim da potkrepi svoje sumnje, ona uvek može da izvede lažni lov. Sve što mora da uradi jeste da u tu priču uključi i Elaidu kao pretnju koje se valja rešiti. Predati je u ruke Velikom gospodaru. Prsti joj opet poleteše ka čelu. Ona zapoveda Crnim ađahom. Glatka, netaknuta koža. Tejlin je bila tamo, u Elaidinim odajama. Zašto je onako gledala Jukiri i Dosinu? Tejlin je Crna, mada, naravno da ne zna da je i Alvijarin. Da li će se taj beleg pokazati u ogledalu? Postoji li nešto što drugi mogu da vide? Ako već mora da skroji spletku za Elaidine navodne lovce, mogla bi da počne od Tejlin. Pokuša da u mislima iscrta put kojim poruka mora da se kreće od Srca do Srca pre nego što stigne do Tejlin, ali nije mogla da prestane da zuri niz stepenice, zamišljajući kako joj se telo lomi i krši na putu do podnožja. Veliki gospodar ju je obeležio.
