„Zvali su me i gore nego samo netradicionalnom“, suvo odvrati Pevara. Šta li je ta žena htela da kaže u vezi sa Elaidom? Zvučalo je kao da bi odbila ešarpu Čuvarke da je mogla. Čudno. Tarna teško da je stidljiva ili da beži od dužnosti i posla. Izgleda da je najbolje ćutati. Naročito o Zaštitnicima. Ako se o
I dalje ukočena, Tarna ustade i priđe kaminu, gde je stala da zuri u minijature na belim lakiranim postoljima. Diže ruku da dodirne jedan oval od belokosti, a Pevara oseti kako joj se ramena zatežu - beše to jače od nje. Georg, njen najmlađi brat, imao je samo dvanaest godina kada je poginuo, kada su svi na tim slikama poginuli, u jednom ustanku Prijatelja Mraka. Oni nisu bili porodica koja je sebi mogla da priušti minijature od belokosti, ali kada je došla do novca našla je jednog slikara koji je bio u stanju da pretoči njene uspomene u likove. Georg je bio prelep dečak, visok za svoje godine i potpuno neustrašiv. Dugo nakon što se to desilo, saznala je kako je njen mlađi brat poginuo. S nožem u ruci, stajao je nad očevim telom i pokušavao da odbrani majku od rulje. To se tako davno desilo. U svakom slučaju, svi bi oni svejedno odavno umrli, kao i deca njihove dece. Ali neke mržnje nikada ne umiru.
„Kako sam čula, Ponovorođeni Zmaj je ta’veren“, naposletku reče Tarna, i dalje piljeći u Georgovu sliku. „Misliš li da je svuda izmenio zakone slučajnosti? Ili da same menjamo budućnost, korak po korak, sve dok se nađemo negde gde nikada ne bismo očekivale?"
„Kako to misliš?“, upita Pevara, trunčicu oštrije nego što joj je to bila namera. Nije joj se dopalo što ta žena tako netremice zuri u sliku njenog brata dok priča o muškarcu koji može da usmerava, sve i ako je to Ponovorođeni Zmaj. Ugrize se za usnu da ne bi rekla Tarni da se okrene i da je pogleda. Čovek ne može da čita s leđa ono što može da pročita s lica.
„Nisam očekivala neke velike poteškoće u Salidaru, ali ni veliki uspeh - a ono što sam zatekla..." Je li to odmahnula glavom, ili samo promenila ugao pod kojim zuri u minijature? Pričala je lagano, ali u glasu joj se čuo odjek žurbe koju je tada osećala. „Ostavila sam golubara dan puta van sela, ali trebalo mi je svega pola dana da se vratim do nje. Nakon što sam pustila ptice s primercima svog izveštaja, nastavila sam dalje toliko žurno da sam morala da isplatim tu ženu jer nije mogla da me prati. Ni sama ne znam koliko sam konja promenila. Ponekad su životinje bile toliko istrošene da sam u štalama morala da pokazujem svoj prsten kako bi ih prihvatali u zamenu, čak i uz doplatu u srebru. A zato što sam toliko žurila, zatekla sam se u jednom selu u Murandiji dok je... družina za novačenje... bila prisutna. Da od onoga što sam videla u Salidaru nisam bila onoliko prestravljena od brige šta će biti s Kulom, odjahala bih do Ebou Dara, ukrcala se u brod za Ilijan pa onda uzvodno, ali pomisao da idem južno umesto severno, pomisao da čekam na plovilo, poterala me je kao strelu prema Tar Valonu. I tako sam se zatekla u tom selu na vreme da ih vidim."
„Koga, Tarna?"
„ Aša'mane." Žena se tada okrenu. Oči joj i dalje behu kao plave ledenice, ali napete. Držala je pehar obema rukama kao da pokušava da upije njegovu toplotu. „Naravno, tada nisam znala šta su oni, ali otvoreno su novačili muškarce da slede Ponovorođenog Zmaja - i činilo mi se pametnijim da saslušam šta pričaju pre nego što otvorim usta. I dobro što sam ćutala. Bilo ih je šestorica, Pevara. Šest muškaraca u crnim kaputima. Dvojica sa srebrnim mačevima na okovratnicima ispipavali su muškarce da li bi možda hteli da nauče da usmeravaju. O, nisu to rekli tako otvoreno. Nazvali su to vitlanjem munjama. Vitlanje munjama i jahanje gromova. Ali meni je bilo sasvim jasno, ako već ne budalama kojima su se obraćali."
„Da; dobro što si ćutala“, tiho joj reče Pevara. „Šest muškaraca koji mogu da usmeravaju više je nego opasno za jednu samu sestru. Naše ’oči i uši’ stalno pričaju o tim družinama za novačenje - pojavljuju se svuda od Saldeje do Tira - ali izgleda da niko nema predstave kako da ih spreči u tome. Ako već nije prekasno za to." Zamalo što se opet nije ugrizla za usnu. U tome je muka kad se priča. Čovek ponekad kaže više nego što je želeo.
Za divno čudo, Tarna se malo opusti na tu primedbu. Vrati se u svoju naslonjaču, pa se zavali, mada se u njenom držanju i dalje mogla primetiti ' trunčica opreza. Pažljivo je birala šta će da kaže, zastajkujući da prinese vino usnama, ali koliko je Pevara mogla da vidi - zapravo nije pila. „Dok sam rečnim brodom plovila na sever, imala sam vremena da razmišljam. Dugo.
