Raskršće sumraka полностью

A još duže pošto nas je ona budala od kapetana nasukala na sprud s takvom silinom da se jarbol slomio a trup probušio. Dani su mi prošli u pokušajima, kad smo se iskrcali, da dozovem neki drugi brod i dani u traženju konja. Naposletku me je ubedilo to što je u jedno selo poslato šest ljudi. O, valjda i u čitav taj okrug, ali taj kraj nije mnogo naseljen. Ja... verujem da je prekasno."

„Elaida misli da svi oni mogu biti smireni“, primeti Pevara neobavezno. Već se jednom istrčala.

„Kada mogu da pošalju šestoricu u jedno seoce i da Putuju? Koliko ja vidim, samo je jedan odgovor. Mi..." Tarna duboko udahnu, ponovo pipajući jarkocrvenu ešarpu, ali sada - činilo se - više iz nekakvog žaljenja nego zbog želje da dobije na vremenu. „Pevara, Crvene sestre moraju da ih uzmu za Zaštitnike."

To beše toliko iznenađujuće da Pevara trepnu. Da je Pevara imala samo malo manje vlasti nad sobom, otvoreno bi se zablenula u nju. „Jesi li ti ozbiljna?"

One ledenoplave oči nepokolebljivo je pogledaše. Najgore je prošlo - ono nezamislivo naglas je izrečeno - i Tama se opet pretvorila u ženu od kamena. „Teško da je ovo nešto za šalu. Jedini drugi izbor koji imamo jeste da ih pustimo da rade šta hoće. Ko drugi to može da izvede? Crvene sestre sviknute su na suočavanje s takvim muškarcima i spremne na neumitne opasnosti. Sve ostale će ustuknuti pred tim. Svaka sestra moraće da uzme više od jednog, ali izgleda da Zelene uspevaju da se izbore s tako nečim. Mada mislim da bi se Zelene samo onesvestile da im neko ovo predloži. Mi... Crvene sestre... moramo učiniti ono što se mora."

„Jesi li pričala o ovome sa Elaidom?“, upita Pevara, a Tarna nestrpljivo odmahnu glavom.

„Elaida je ubeđena u ono što si ti kazala. Ona..." Žutokosa žena se namršteno zagleda u svoje vino pre nego što nastavi. „Elaida je počesto ubeđena u ono u šta želi da bude ubeđena i vidi samo ono što želi da vidi. Pokušala sam da povedem priču o Aša’manima prvog dana čim sam se vratila. Ne da bih predložila vezivanje; ne njoj. Nisam budala. A ona mi je zabranila da joj ih pominjem. Ali ti si... netradicionalna."

„A veruješ li da mogu biti smireni nakon što budu vezani? Nemam blage predstave šta bi to učinilo sestri koja drži vezu - a pravo da ti kažem, i ne želim da saznam." Pevara tada shvati da ona pokušava da dobije na vremenu, a ne Tarna. Nije imala predstave kuda taj razgovor ide kada je počeo, ali bila bi spremna da uloži sve što ima da se ne bi ovako završio.

„To bi možda mogao biti kraj, a možda će se pokazati kao nemoguće“, hladno odgovori ona. Ta žena jeste od kamena. „Bilo kako bilo, ne vidim drugog načina da izađemo na kraj s tim Aša’manima. Crvene sestre ih moraju vezati kao Zaštitnike. Ako se to ikako može, biću među prvima, ali to se učiniti mora.“

Sedela je tu mirno pijuckajući vino - i to dugo - a Pevara je samo mogla da je zgranuto gleda. Ništa što je Tarna rekla nije bilo dokaz da ne pripada Crnom ađahu, ali ona ipak ne može da bude nepoverljiva prema svakoj sestri koja to ne može da dokaže. Dobro, može i jeste kada je o Crnom reč, ali ima i drugih pitanja kojima se mora pozabaviti. Ona je Predstavnica, a ne samo lovačko pseto. Mora da misli na Belu kulu i na Aes Sedai daleko od Kule. I na budućnost.

Otvorivši izvezenu torbicu za pojasom, izvadi parčence hartije smotano u tanku cevčicu. Činilo joj se kao da bi trebalo da bukti ognjenim pismenima. Za sada, ona je jedna od svega dve žene u Kuli koje znaju šta je tu zapisano. Čak i nakon što ga je izvadila, oklevala je pre nego što ga je pružila Tarni. „Ovo mi je došlo od jednog našeg doušnika u Kairhijenu, ali poslala ga je Tovejn Gazal.“

Tarnin pogled polete ka Pevarinom licu istog trena kada ova spomenu Tovejnino ime, a onda nastavi da čita. Njeno lice kamenog izraza nije se promenilo ni nakon što je završila sa čitanjem i pustila da joj se hartija u ruci ponovo sama od sebe smota u cevčicu. „Ovo ništa ne menja“, kaza ravnim glasom. Hladnim. „Samo ono što ja predlažem čini još hitnijim."

„Upravo suprotno“, uzdahnu Pevara. „To sve menja. To menja čitav svet."