U sobi je bilo toplije nego napolju, i to dovoljno da se staklena okna u crveno obojenim okvirima zamagle, a staklo je sem toga bilo prepuno mehurova, ali Kecuejn je stajala i zurila kroz prozor kao da sasvim jasno može videti sumorni krajolik iza njega. U svakom slučaju, videla je više nego dovoljno jasno. Nekoliko nesrečnika, natrontanih i s kapama nabijenim na glave, pri čemu su se muškarci i žene razlikovali samo po bezobličnim suknjama ili vrečastim čakširama, gacalo je po blatnjavim poljima oko vlastelinske zgrade, ponekad zastajkujući da zagrabe šaku zemlje. Neće proći još mnogo pre nego što budu mogli da krenu sa oranjem i đubrenjem, ali samo je to njihovo gledanje zemlje nagoveštavalo da je proleće blizu. Iza tih polja šuma se sastojala jedino od tamnih ogoljenih grana istaknutih naspram ispranog sivog jutarnjeg neba. Pod pozamašnim snežnim pokrivačem taj bi prizor bio daleko manje sumoran, ali ovde sneg retko pada, a i kada pada - pada pomalo, pri čemu se tragovi poslednjeg snega retko kada zadrže do narednog. Svejedno, malo je mesta koja bi više odgovarala njenim namerama, kad je Kičma sveta tek nešto više od dana napornog jahanja ka istoku. Ko bi se setio da traga unutar tirskih granica? Ali da nije prelako ubedila momka da ostane tu? Uzdahnu, pa se okrenu od prozora, osećajući kako se zlatni ukrasi što joj vise s kose, mali meseci i zvezde, ptice i ribe, lagano njišu. U poslednje vreme stalno su joj na umu. Na umu? Fuj! U poslednje vreme nosi se mišlju da spava s njima.
Dnevna soba bila je velika ali ne kitnjasta, baš kao čitavo vlastelinsko zdanje. Ukrasni venci ispod tavanice u uglovima sobe bili su izrezbareni od drveta i obojeni u crveno. Namešaj je bio jarko obojen, ali bez tračka pozlate, a dva duga kamina bila su valjano ali jednostavno sazdana, od običnog kamena. Podupirači za drva na ognjištu bili su izdržljivi i očigledno iskovani tako da dugo služe, a ne da lepo izgledaju. Na njenu želju, vatra u ognjištima bila je mala - plamen je tiho tinjao na napola sagorelim cepanicama - ali obe su bile dovoljne da ona ugreje ruke, što joj je jedino bilo potrebno. Prepušten samome sebi, Algarin bi je okružio pravim lomačama i preplavio slugama - sa ono malo njih što i dalje radi za njega. Budući vlastelinčić, daleko od toga da je bogat, ali on svoje dugove plaća poštujući i slovo i duh, čak i kada bi većina drugih postupila suprotno.
Neizrezbarena vrata koja vode ka hodniku otvoriše se uz škripu - većina Algarinovih slugu bila je stara skoro koliko i on, i mada su sve držali uredno i prebrisano, svetiljke pune ulja i potkresanih fitilja, šarke u vlastelinskoj kući izgleda da su nekako izmicale redovnom podmazivanju - vrata se uz škripu otvoriše i ude Verin, i dalje u odeći za put, jednostavnoj haljini od smeđe vune s razdeljenom suknjom, i s plastom prebačenim preko ruke, još nameštajući prosedu kosu. Četvrtasto lice zdepaste male sestre imalo je uzburkan izraz i odmahivala je glavom. „Pa, Kecuejn, Morski narod je odveden u Tir. Nisam se približavala Kamenu, ali čula sam da je visoki lord Astoril prestao da se žali na bolne zglobove i da se pridružio Darlinu unutra. Ko bi pomislio da će se Astoril pokrenuti - pa da će još stati uz Darlina? Ulice su pune oružnika, koji uglavnom pijanče i tuku se međusobno kada se ne tuku sa Ata'an Mijerama. U gradu ima Morskog naroda koliko svih ostalih zajedno. Harina je bila zgrožena. Pojurila je ka brodovima čim je uspela da unajmi čamac, očekujući da bude proglašena gospom od brodovlja i da sve ispravi. Izgleda da više nema sumnje da je Nesta din Res mrtva.“
Kecuejn pusti dežmekastu ženicu da trtlja. Verin nije ni izbliza tako rasejana koliko se pretvara. Neke Smeđe u stanju su da se sapletu o sopstvene noge zato što ih ne primećuju, ali Verin je jedna od onih koje se samo pretvaraju da ne znaju kako se šta radi u stvarnom svetu. Izgleda da je poverovala da je Kecuejn tu njenu opsenu prihvatila za stvarnost, ali ako ima šta da se naglasi - ona će to naglasiti. A i ono što reši da izostavi može mnogo toga da otkrije. Kecuejn je u nju mnogo manje sigurna nego što bi volela. Nesigurnost je jedna od životnih istina, ali nikako joj nije po volji u koliko toga nije sigurna.
Nažalost, Min mora da je prisluškivala na vratima, a ta mlada žena ama l»aš nema strpljenja. „Kazala sam Harini da neće biti tako“, ulete u sobu i pobuni se. „Kazala sam joj da će biti kažnjena zbog pogodbe koju je sklopila s Random. Tek će nakon toga postati gospa od brodovlja, a ja ne mogu da ocenim hoće li se to desiti za deset dana ili za deset godina.“ Vitka i lepuškasta, visoka u tim svojim čizmama crvenih potpetica, s tamnim kovrdžama koje joj padaju do ramena, Minin glas je bio baršunast i ženstven, ali nosila je momački crveni kaput i plave čakšire. Kaput je po reverima i niz rukave bio izvezen raznobojnim cvećem, a čakšire su takođe bile izvezene cvećem niz spoljni deo nogavica - ali to su i dalje kaput i čakšire.
