„Vratila si se, je li?“ Najbolje Smeđe zaista umeju da istaknu ono što je inače očigledno. „Koliko se sećam, ti si napisala rad o životinjskom svetu Potopljenih zemalja." Što je značilo da Verin zaista jeste; Nesuna pamti sve što je u životu videla - što je korisna veština, samo kad bi Kecuejn bila dovoljno sigurna u nju da bi je koristila. „Lord Algarin pokazao mi je kožu neke velike zmije za koju tvrdi da potiče iz Potopljenih zemalja, ali ja sam ubeđena da je reč o istoj vrsti zmije koju sam ja primetila..." Verin se bespomoćno osvrnu i pogleda Kecuejn dok ju je viša odvlačila za rukav, ali i pre nego što su načinile tri koraka niz hodnik, duboko je utonula u razgovor oko te glupe zmije.
Bio je to izvanredan prizor, mada na izvestan način uznemirujući. Nesuna je odana Elaidi, ili je to bila, dok je Verin jedna od onih koje žele da Elaidu svrgnu. Ili je to bila. A sada prijateljski pričaju o zmijama. To što su se obe zavetovale na vernost malom Al’Toru može se pripisati tome što je on ta’veren i što ne znajući šta čini obmotava Šaru oko sebe, ali je li ta zakletva dovoljna da ih natera da zanemaruju svoje suprotstavljene stavove u vezi s time ko bi trebalo da sedi na Amirlin Tronu? Ili su možda zahvaćene time što su u tolikoj blizini jednog ta’verena? To bi žarko želela da zna. Nijedan od njenih ukrasa ne štiti protiv ta’verena. Naravno, ne zna šta dve ribe i jedan mesec rade, ali čini se malo verovatnim da mogu tako nešto. Možda je jednostavno reč o tome što su i Verin i Nesuna Smeđe. Smeđe umeju da zaborave na sve drugo kada se upuste u proučavanje nečega. Zmije. Fuj! Sitni ukrasi u njenoj kosi zanjihaše se kada odmahnu glavom pre nego što se okrenu i ostavi dve Smeđe za sobom. Šta li dečko želi? Nikada nije volela da bude savetnica, bilo to neophodno ili ne.
Promaja što je duvala hodnicima zanosila je ono nekoliko tapiserija na zidovima; behu izatkane u starom stilu i na njima se videlo da su dotrajale od toga što su često skidane i vraćane na zidove. Vlastelinsko zdanje raslo je kao neka seljačka kuća mesto da je odjednom podignuto tako veliko. Proširivalo se svaki put kada se porodično bogatstvo uvećavalo, ili kad se povećavao broj članova porodice. Kuća Pendalon nikada nije bila bogata, ali bilo je vremena kada su bili brojni. To se videlo po mnogo čemu, a ne samo po rasenjenim i staromodnim tapiserijama. Ukrasi koji razdvajaju zidove od tavanice bili su jarko obojeni u crveno, plavo ili žuto, ali hodnici su se razlikovali po širini i visini, a ponekad su se i spajali pomalo nakrivljeno. Prozori koji su nekada gledali na polja sada gledaju na dvorišta, obično gola ako se izuzmu nekolike klupe, ostavljeni samo da bi u zgradi bilo svetla. Ponekad nije bilo drugog izbora da se stigne nekud nego da se pođe natkrivenom kolonadom koja gleda na neko od tih dvorišta. Stubovi su najčešće bili od drveta, mada obojeni čak i kada nisu bili izrezbareni.
Na jednom od tih prolaza s debelim zelenim stubovima, dve sestre su stajale i zajedno gledale šta se dešava u dvorištu ispod njih. To jest, zajedno su gledale kada je Kecuejn otvorila vrata što vode na kolonadu. Beldejn je vide, pa se ukoči i cimnu šal zelenog poruba koji nosi manje od pet godina. Lepuškasta s visokim jagodicama i pomalo iskošenim smeđim očima, još nije postigla bezvremenost, pa je izgledala mlađe i od Min, naročito kada je ošinula Kecuejn ledenim pogledom i odjurila u suprotnom smeru.
Merisa, s kojom je bila, nasmešila se za njom kao da je sve to zabavlja, malčice pomerivši svoj šal zelenih resa. Visoka i obično sasvim ozbiljna, kose čvrsto povezane da joj ne pada na bledo lice, Merisa nije žena koja se često smeši. „Beldejn počinje da se brine zbog toga što još nema Zaštitnika“, kaza tarabonskim naglaskom kada Kecuejn stade pored nje, mada joj se plave oči vratiše dvorištu. „Izgleda da razmatra Aša’mana, ako bude mogla da nađe nekog. Rekla sam joj da popriča s Dejđin. Ako to ne bude pomoglo njoj, pomoči će Dejđin."
