Raskršće sumraka полностью

Kada ustade, Perina zaboleše zglobovi, kao da su zarđali. Ne može tek tako da pusti Šaidoe da idu. „Mogu da budu pod stražom, Arame." Zbog užurbanosti umalo da potpuno izgubi Failu, a sada je opet bio užurban. Užurbanost - tako blaga reč za odsecanje šake jednom čoveku. I to bez ikakve svrhe. Uvek je pokušavao da dobro razmisli i da pazi kako se kreće. Sada opet mora da razmisli, ali svaka misao ga boli. Faila je izgubljena u moru u belo odevenih zarobljenika. „Možda će drugi gai'šaini znati gde je“, promrmlja, pa se okrenu da pođe nazad ka logoru. Ali kako da se dočepa njihovih gai'šaina kad im nije dozvoljeno da izlaze iz logora sem pod stražom?

„A šta ćeš sa ovim, dečko?" upita ga Elijas.

Perin je i ne gledajući znao na šta misli. Na sekiru. „Ostavi je, pa neka je nađe ko god hoće." Glas mu poprimi neku oštrinu. „Možda će nekakav glupi zabavljač napisati priču na osnovu toga." Krenu prema logoru, ne osvrćući se. S praznom petljom, debeli opasač oko pasa beše mu previše lagan. I sve to bez ikakve svrhe.

Tri dana kasnije iz So Habora vratiše se teško natovarena kola, a Balver uđe u Perinov šator s jednim visokim neobrijanim čovekom u prljavom vunenom kaputu i s mačem koji je izgledao kao da se o njemu mnogo bolje starao. Perin ga isprva nije prepoznao pod najmanje mesec dana starom, raščupanom bradom - a onda je uhvatio njegov miris.

„Nisam očekivao da ću te opet videti“, reče. Balver trepnu, što je za njega bilo ravno zabezeknutom uzdahu. Pticoliki čovečuljak se nesumnjivo nadao da će ga iznenaditi.

„Tražio sam... tražio sam Majgdin“, promuklo odvrati Talanvor, „ali Šaidoi su bili brži od mene. Gazda Balver kaže da znaš gde je.“

Balver oštro pogleda mladića, ali glas mu, kao i miris, ostade suv i bezosećajan. „Gazda Talanvor je stigao do So Habora taman pre nego što ću ja otići, milostivi. Bila je najveća moguća slučajnost što sam ga susreo. Ali možda srećna slučajnost. Možda ti je našao neke saveznike. Prepustiću njemu da to ispriča."

Talanvor se namršti u svoje čizme i ništa ne reče.

„Saveznici?“, navede ga Perin. „Ništa manje od vojske neće biti od neke koristi, ali prihvatiću svaku pomoć koju možeš da dovedeš."

Talanvor navede Balvera, koji mu odgovori polovičnim naklonom i pomalo ohrabrujućim osmehom. Neobrijani čovek duboko udahnu. „Skoro petnaest hiljada Seanšana. Zapravo, većina njih su Tarabonci, ali jašu pod seanšanskim stegovima. I... I imaju najmanje deset damana." Glas mu se ubrza od žurbe i potrebe da završi pre nego što ga Perin preseče. „Znam da je to kao prihvatanje pomoći od Mračnoga, ali i oni progone Šaidoe, a ja bih prihvatio pomoć čak i Mračnoga samo da oslobodim Majgdin."

Perin je na trenutak samo gledao njih dvojicu - Talanvora kako se živčano igra balčakom, a Balvera kao vrapca koji čeka da vidi otkud će iskočiti neki zrikavac. Seanšani. I damane. Da, to jeste kao prihvatanje pomoći od Mračnoga. „Sedi i ispričaj mi šta znaš o tim Seanšanima“, kaza.

Otkad su otišli iz Ebou Dara, putovanje s Velikom putujućom menažerijom i veličanstvenim prikazom divota i čudesa Valana Luke bilo je gadno kao u Metovim najcrnjim mislima. Kao prvo, skoro svakoga dana kiša je padala po nekoliko sati, a jednom tri dana zaredom; hladna zimska kiša koja samo što se ne pretvori u sneg padala je u ledenim kapima što su lagano natapale kapute, tako da čovek počne da cvokoće i pre nego što shvati šta se dešava. Voda je tekla s nabijenih drumova kao da su popločani kaldrmom, ostavljajući za sobom onaj najgori tanak sloj blata po kojem je duga povorka kola, konja i ljudi prelazila samo male razdaljine dok sunce sija. Članovi predstave u početku su bili željni da pobegnu od grada u kojem noću munje potapaju brodovlje a zbog neobičnih ubistava svi se u strahu osvrću, da pobegnu od ljubomornog seanšanskog velmože koji će mahnito progoniti svoju suprugu i možda svoj bes iskaliti na svakome ko ima ikakve veze s njenim bekstvom iz njegovih šapa. U početku, bežali su dokle god su konji mogli da vuku kola, terajući životinje na brži korak, da pređu još jednu milju. Ali sa svakom miljom kao da su osećali da su dalje od opasnosti, za toliko bezbedniji, i jednog popodneva...