Ni on baš nije bio siguran u to. Onog prvog dana nisu prešli više od dve lige, a nakon toga uspeh je bio kada pređu dve i po. Uz Veliki severni put malo se mesta može zvati gradovima, a ime tog druma inače veoma brzo počinje da se menja kako se odmiče ka severu. Ljudi ga zovu „Eboudarski put“ ili „Skeledžijski put“, a ponekad samo „Put“, kao da postoji samo jedan. Ali Luka se zaustavljao u svim živim gradovima, pravim ili takozvanim, ozidanim ili malo većim selima sa šest ulica i izgovorom od gradskog trga popločanim grubom kaldrmom. Skoro pola dana odlazilo je na pripremu, dizanje šatora i velikog platnenog zida oko njih, sa onim ogromnim plavim barjakom s crvenim pismenima iznad ulaza.
Neobičnost izvođača i životinja iz dalekih krajeva strpanih u kaveze bili su dovoljni da privuku ljude. Doduše, za to su bile dovoljne i životinje iz ne tako velike daljine, budući da je vrlo malo ljudi zalazilo dublje u unutrašnjost, tako da nisu viđali ni medvede, a kamoli lavove. Gomila posetilaca nije dolazila samo kada kiša pada u pljuskovima, a kada je kiša baš tolika, žongleri i akrobate svejedno odbijaju da izvode svoje tačke bez bar nekakvih streha nad glavama. Zbog toga Luka nadureno i ljutito hoda okolo divlje pričajući da će naći dovoljno platnenih streha da zakloni sve i jednu tačku, ili da naruči šator dovoljno velik da se u njega smesti čitava priredba. Jedan šator! Taj čovek baš preteruje u svojim željama. Kad je već kod toga, a što ne naruči palatu na točkovima?
Ali da se Met brinuo samo zbog Luke i sporog kretanja priredbe, bio bi srećan čovek. Ponekad bi dve ili tri spore povorke seanšanskih naseljenika, koje su rano ujutro krenule u svojim kolima neobičnih šiljatih krovova i sa čudnom stokom, ovcama ili kozama, prošle pored njih i pre nego što bi se prva kola iz predstave mrdnula. Ponekad bi ih redovi seanšanskih vojnika prestigli u sporom hodu, redovi ljudi s kalpacima koji liče na glave nekih ogromnih buba, koji stupaju u odsečnim koracima, i redovi konjanika u oklopima od preklapajućih ploča oslikanih u pruge. Jednom su jahači bili na tormovima, stvorenjima nalik na mačke velike kao konji, samo s bronzanim krljuštima. I s tri oka. Njih dvadesetak vijugalo je niz put krećući se nekakvim zmijolikim korakom bržim nego konjski kas. Ni konjanici ni njihovi atovi nisu ni gledali prema menažeriji, ali dok su tormovi prolazili konji su podivljali, njišteći i propinjući se iako su bili vezani. Lavovi, leopardi i medvedi urlali su u svojim kavezima, a jeleni se bacali u rešetke pokušavajući da pobegnu. Sati su bili potrebni kako bi se sve smirilo dovoljno da se kola opet pokrenu, a Luka je bio uporan da se prvo pregledaju povređene životinje u kavezima. Njegove životinje su veliko ulaganje. Dva puta se desilo da vojni zapovednici s tankim perjanicama na kalpacima reše da provere Lukinu dozvolu za konje, a Met se preznojavao hladnim graškama veličine grožđanih zrna sve dok oni nisu otišli, zadovoljni onim što su videli. Kako se priredba vukla ka severu, bilo je sve manje Seanšana na drumovima, ali on se svejedno preznojavao kada bi naleteo na njih, bilo da je reč o vojnicima ili naseljenicima. Možda Surot drži u tajnosti da je Tuon nestala, ali Seanšani će je svejedno tražiti. Sve što treba jeste da jedan dosadni zapovednik zaista uporedi broj konja u dozvoli s brojem konja na vezu. Sasvim je sigurno da bi nakon toga prečešljao sva kola. Samo jedna marljiva sul’dam koja misli da se među žonglerima, akrobatama i ostalim izvođačima krije neka žena koja može da usmerava. Graške znoja bile su mu veličine šljiva! Nažalost, ne paze svi na svoju kožu koliko bi trebalo.
Ispred jednog zaseoka po imenu Visin - skupine od nekoliko rogozom pokrivenih kuća za koju čak ni Luka nije mislio da se iz nje može izvući prebijeni cvonjak - Met je, ogrnut debelim vunenim plaštom, stajao na kiši i gledao tri Aes Sedai kako se krišom vraćaju u menažeriju dok sunce zalazi. Grmljavina je ječala u daljini. Umotane u tamne plaštove, namakle su kapuljače, ali on nimalo nije sumnjao o kome je reč. Dok je kiša lila, njih tri su pored njega prošle na deset stopa razdaljine a da ga nisu primetile, ali srebrni medaljon koji je nosio ispod košulje tako da mu dodiruje kožu sledio se. Bar jedna od njih usmerava ili drži Moć. Plamen ga spalio, njih tri su načisto lude.
