Nije ni pomišljao da se pridruži konjanicima, ma ko bio s njima, ali oklevanje ga je koštalo prilike da utekne. Jedna od Mudrih - učinilo mu se da je to Karela, žena plamena kose u čijim je oštrim očima uvek blistao izazivački pogled - diže ruku i pokaza prema njemu, a čitava se družina okrenu. Vojnici okrenuše konje i zagledaše se kroz drveće prema njemu, napola spustivši koplja sa stopu dugačkim čeličnim šiljcima. Verovatno ga nisu mogli lepo razaznati kroz duboke sene i jarka koplja sunčeve svetlosti. Iznenadio se što ga je Mudra uopšte videla, ali Aijeli i jesu obično oštrooki.
Ipak je tu bila Masuri - vitka žena u plaštu bronzane boje na šarenoj kobili a i Anura, koja je jahala na smeđoj kobili dobrano u pozadini, ali svejedno prepoznatljiva po desetinama tankih tamnih pletenica što su joj se prosipale iz kapuljače. Na čelu povorke je vitkog škopca jahala Berelajn, visoka i prelepa mlada žena duge crne kose, ogrnuta crvenim plaštom opervaženim crnim krznom. Ali jedna jednostavna mana ružila je njenu lepotu - ona nije Faila. A što se njega tiče, jedna je druga mana njenu lepotu potpuno upropastila. Od nje je saznao da je Faila oteta i da je Masema sa Seanšanima, ali skoro svi u logoru su verovali da je te noći kada su Failu oteli on spavao s Berelajn, a ona ništa nije učinila da tu priču porekne. Teško da je mogao od nje tražiti da javno kaže kako to nije istina, ali mogla je makar nešto učiniti - reći svojim služavkama da prošire glas kako se to nije desilo, bilo šta. Mesto toga Berelajn je ćutala, a njene služavke, grakćući kao čavke, čak su širile te glasine. U Dvema Rekama takav glas zalepi se za čoveka.
Od te noći izbegavao je Berelajn, i odjahao bi od njih čak i pošto su ga primetili, ali ona je od služavke koja ju je pratila, jedne dežmekaste žene u plavo- zlatnom plaštu, uzela neku kotaricu, pa nešto kazala ostalima i poterala konja prema njemu. Sama. Anura diže ruku i doviknu joj nešto, ali Berelajn se i ne osvrnu. Perin nimalo nije sumnjao da bi ga pratila kud god da ode, a kako sada stvari stoje, ako on odjuri odatle, ljudi će samo poverovati kako zaista želi da bude nasamo s njom. Mamuznu Koraka, nameravajući da se pridruži ostalima koliko god to malo želeo - neka ga sledi do njih ako baš hoće - ali ona potera dorata u kas iako je zemljište bilo neravno i zatrpano snegom, čak i skočivši preko jedne stene koja je virila iz zemlje tako da joj se crveni plašt zavijorio za njom, i presrete ga na pola puta. On nevoljno u sebi priznade da je dobra jahačica. Ne tako dobra kao Faila, ali bolja od većine.
„Baš si se opasno namrštio”, ona se tiho zasmeja kada zauzda svoga konja tačno ispred Koraka. Sudeći po tome kako drži uzde, bila je sasvim spremna da mu opet prepreči put ako bude pokušao da je zaobiđe. Ta žena nema ni trunke stida! „Nasmeši se da bi ljudi pomislili kako očijukamo.“ Pruži mu kotaricu držeći je šakom u grimiznoj rukavici.
„ Ako ništa drugo, zbog ovoga bi trebalo da se nasmešiš. Čujem da zaboravljaš da jedeš.“ Ona nabra nos.
„A izgleda, i da se pereš. Trebalo bi i bradu da potkrešeš. Zabrinut i pomalo neuredan muž koji spasava svoju suprugu jeste romantičan lik, ali supruga možda neće imati tako lepo mišljenje o prljavoj i dronjavoj spodobi. Nema te žene koja će ti ikada oprostiti ako joj upropastiš sliku koju ima o tebi.“
Odjednom zbunjen, Perin prihvati kotaricu, pa je stavi preda se na visoku jabuku svog sedla i protrlja nos i ne shvatajući šta čini. Navikao se da Berelajn miriše na određeni način, obično kao vučica u lovu, a on joj je plen, ali danas nije mirisala tako. Ni malčice. Po njenom mirisu reklo bi se da je strpljiva kao kamen i da joj je nešto smešno, ali ispod svega toga tekla je ponornica straha. Koliko je on mogao da se seti, ta ga se žena nikada nije plašila. I zašto je strpljiva? Kad je već kod toga, šta li joj je smešno? Ne bi ga više zbunila ni planinska mačka koja miriše kao jagnje.
Ali bez obzira na zbunjenost, trbuh mu zakrča na miomirise koji su se dizali iz zatvorene kotarice. Ako ne greši, pečena prepelica i još vruć hleb. Brašna je bilo malo, pa je hleb bio retko posluženje, skoro kao meso. Istina je da je ponekad zaboravljao da jede. Nekada bi zaista zaboravio, a mrzelo bi ga kada bi se setio, jer je morao da prođe pored Lini i Breane ili bi, samo da bi dobio jelo, morao da gleda kako se ljudi s kojima je odrastao okreću od njega. Pošla mu je voda na usta od hrane koja mu je sad bila ispred nosa. Da li bi bilo neverno ako bi jeo hranu koju mu je Berelajn donela?
„Hvala ti za pogaču i prepelicu“, grubo joj odgovori, „ali ni najmanje na svetu ne želim da neko pomisli kako nas dvoje očijukamo. A perem se kad mogu, mada te se to ne tiče. Nije to lako po ovakvom vremenu. Sem toga, niko ne miriše ništa bolje od mene.“ A onda odjednom shvati kako ipak ona lepše miriše. Ispod njenog laganog cvetnog parfema nije se osećao ni tračak znoja niti prljavštine. Živciralo ga je to što je primetio kako ona ima parfem, i to da miriše čisto. To mu je delovalo kao neverstvo.
