Dok je galopirao kroz šumu, hladan vazduh je Perinu mirisao čisto i sveže. Povetarac beše pun oštrine snega koji je prštao pod Korakovim kopitima. Tu je mogao zaboraviti na stare prijatelje spremne da samo na osnovu glasine poveruju najgore o njemu. Mogao je da pokuša da zaboravi na Masemu, Aes Sedai i Mudre. Ali Šaidoi su mu bili zakovani za unutrašnjost lobanje - gvozdena slagalica koja nije htela da se složi na mesto koliko god je on okretao i prevrtao. Hteo je da je rastrgne, ali to nikada ne uspeva s tim kovačkim slagalicama.
Nakon kratkog galopa, zauzda konja i potera ga korakom, osećajući malo griže savesti. Mrak ispod krošnji bio je debeo, a kamen koji je virio između visokog drveća upozoravao je na to da ga sigurno ima još ispod snega - na stotine mesta gde konj u galopu može slomiti nogu, a i to ne računajući na krtičnjake i na jazbine lisica i jazavaca. Nije bilo potrebe da se igra s tim. Neće osloboditi Failu sat vremena ranije ako bude terao konja galopom, a svejedno nema konja koji može dugo održavati tu brzinu. Sneg je tu mestimice u smetovima bio dubok do kolena, a i inače je napadao. Ali nastavio je da jaše prema severoistoku. Izviđači će doći iz tog pravca, s vestima o Faili. Bar s vestima o Šaidoima - s mestom gde se nalaze. Tako se često nadao da će tako biti, molio se da tako bude, ali danas je znao da će se to desiti. Ali to je samo raspirivalo njegov nespokoj. Pronaći gde su samo je prvi korak u rešavanju te slagalice. Od besa su mu misli skakale s jedne stvari na drugu, ali šta god Balver pričao, Perin je znao da je u najboljem slučaju temeljan. Nije mu išlo za rukom da brzo razmišlja, a pošto nije bio hitrog uma, moraće poslužiti to što je temeljan. Nekako.
Aram ga sustiže, žestoko goneći svog zelenka, pa uspori i nastavi da jaše malo iza Perina i sa strane, prateći ga kao pas. Perin ga pusti. Aram nikada nije mirisao prijatno kada bi ga Perin naterao da jaše pored. Nekadašnji Krpar nije progovarao, ali strujanje ledenog vazduha nosilo je njegov miris: mešavinu gneva, sumnjičavosti i ozlojeđenosti. Sedeo je u sedlu napeto kao previše zategnuta opruga i sumorno gledao šumu oko njih, kao da očekuje da će Šaidoi iskočiti iza najbližeg drveta.
Zapravo, u toj šumi skoro sve se moglo sakriti od ljudskog oka. Tamo gde se nebo naziralo kroz isprepletane krošnje, videlo se da više nije crno već da prelazi u tamno sivilo, ali to je trenutno šumu zavijalo u senke mrklije od noći, a i drveće je ličilo na nekakve ogromne mračne stubove. Ali Perinove oči hvatale su čak i meškoljenje crnokrile čavke perja podignutog zbog hladnoće na snegom prekrivenoj grani, pa čak i bregunicu u lovu, crnju od mraka, kako oprezno diže glavu na drugoj grani. A uhvatio je i njihove mirise. Slabašan trag ljudskog mirisa dopre iza jednog debelog duba, čiji su razgranati tamni udovi bili debeli kao konjsko truplo. Geldanci i Majenci držali su straže na konjima oko logora na nekoliko milja daljine, ali on je više voleo da se oslanja na Dvorečane za postavljanje bližih straža. Nije ih imao dovoljno da potpuno okruži logor, ali oni su naviknuti na šumu i na to da love životinje koje svaki čas mogu da se okrenu na njih; navikli da primećuju pokrete koji bi izmakli ljudima sviknutim da razmišljaju o vojevanju i ratu. Divlje planinske mačke se u potrazi za ovcama mogu sakriti tako da ih čovek ne vidi ni kad su mu ispred nosa, a medvedi i divlje svinje umeju da obiđu svog progonitelja i da se sakriju u zasedi iza njega. S grana trideset ili četrdeset stopa iznad zemlje, ljudi mogu na vreme videti sve što se ispod njih kreće i upozoriti logor, a sa svojim dugim lukovima mogu svakoga ko pokuša da se probije pored njih naterati da plati visoku cenu. Ali na prisustvo stražara obratio je pažnju koliko i na prisustvo one čavke. Sav je bio usredsređen na drveće i senke ispred sebe i na to da ulovi prvi znak izvidnice u povratku.
Korak se odjednom ukopa u mestu i frknu kolutajući očima dok mu se dah maglio u vazduhu; Aramov zelenko zanjišta i ustuknu. Perin se nagnu da potapše po vratu pastuva koji se sav tresao, ali ruka mu se ukoči kada i sam oseti miris, smrad spaljenog sumpora u vazduhu, od kojeg mu se dlačice na vratu nakostrešiše. Skoro pa smrad spaljenog sumpora; to je tek bleda senka tog vonja. Bazdeo je na... pogrešno, na nešto što ne pripada ovome svetu. Taj miris nije bio nov - taj se smrad ne može nazvati „svežim“ - ali ni star. Sat vremena, možda manje. Možda u vreme kada se probudio. Otprilike u vreme kada je o tom mirisu sanjao.
„Šta je bilo, lorde Perine?“ Aram je s teškom mukom vladao svojim konjem, koji se otimao i poigravao u krugovima, očigledno želeći da se baci u trk u ma kom smeru, samo da je što dalje odatle. Ali i dok je zatezao uzde, u drugoj ruci bio mu je isukan mač s jabukom u obličju vučje glave. Vežbao je s njime svakoga dana, satima i satima kad god je mogao, a oni koji su se u to razumeli govorili su da je dobar.
