„Ti možda možeš u ovo doba razlikovati crnu nit od bele, ali za mene još nije svanulo. Ništa ne vidim dovoljno dobro da bih bio od koristi.“
„Skloni to čudo“, odgovori mu Perin.
„Nije potrebno. Mačevi svejedno ništa ne bi vredeli.“ Morao je privoleti svog uzdrhtalog ata da krene napred, ali sledio je kiseli vonj, šestareći pogledom po snegom pokrivenom tlu ispred sebe. Dobro je znao taj miris, i to ne samo iz sna.
Samo mu je malo vremena trebalo da nađe ono što je tražio i Korak zahvalno zarza kada ga Perin zauzda podalje od kratke pljosnate sive stene, dva koraka široke, koja je Perinu s desne strane štrčala iz zemlje. Sneg oko kamena bio je bez belega, ali kosa stena bila je puna psećih tragova, kao da je čitav čopor projurio preko nje. Koliko god bilo mračno i senovito, Perinu su ti tragovi bili očigledni. Otisci šapa veći od njegovog dlana, utisnuti u kamen kao u blato. Ponovo potapša Koraka po vratu. Nikakvo čudo što se konj uplašio.
„Arame, vrati se u logor i nađi Danila. Prenesi mu da sve obavesti da su pre možda sat vremena ovuda prošli psomraci. I vrati mač u kanije. Veruj mi kad ti kažem, ne želiš pokušati da mačem ubiješ psomraka.“
„Psomraci?“, uzviknu Aram, zureći u mrke senke među drvećem. Njegov miris je sada nosio nelagodu i strah. Većina ljudi nasmejala bi se i spomenula putničke priče ili dečje bajke, ali Krpari lutaju drumovima i znaju čega sve ima u divljini. Aram očigledno nevoljno vrati mač u kanije na leđima, ali desna ruka mu ostade podignuta na pola puta do balčaka.
„Kako se ubija psomrak? Mogu li psomraci da se ubiju?“ Pa opet, možda i nije bio pri zdravoj pameti.
„Arame, samo budi srećan što ne moraš to da pokušavaš. Sada uradi kako sam ti rekao. Svi moraju budno motriti, za slučaj da se vrate. Mislim da nema velikih izgleda da se to desi, ali bolje da budemo sigurni.“ Perin se prisetio kako se jednom suočio s čoporom i jednog ubio. Mislio je da je jednoga ubio, nakon što ga je pogodio s tri valjane strele širokih glava. Nakot Senke ne umire tako lako. Moiraina je morala da dokrajči taj čopor kobnom vatrom.
„Postaraj se da Aes Sedai i Mudre saznaju za ovo, kao i Aša’mani.“ Mali su izgledi da neko od njih zna kako da stvori kobnu vatru - žene možda neće ni priznati da znaju zabranjeno tkanje sve i da ga znaju, a možda ni muškarci - ali možda neko od njih zna nešto drugo što može biti korisno.
Aram se kolebao da ostavi Perina samog sve dok se Perin nije brecnuo na njega, a onda je krenuo nazad prema logoru ostavljajući za sobom miris uvređenosti, kao da bi dva čoveka bila išta bezbednija od jednog. Čim se izgubio s vidika, Perin okrenu Koraka na jug, u smeru kuda su se psomraci zaputili. Nije hteo da ima društvo dok to radi, čak ni Aramovo. To što ljudi ponekad primete koliko mu je vid oštar, nije razlog da se njime hvali, pa ni svojim njuhom. Već ima dovoljno razloga da ga izbegavaju, tako da ne mora dodavati nove.
Možda je slučajnost što su stvorenja prošla tako blizu njegovog logora, ali poslednjih nekoliko godina naučilo ga je da na slučajnosti gleda s nelagodom. Prečesto to nisu nikakve slučajnosti, bar ne kako drugi ljudi gledaju na te stvari. Ako je opet reč o tome da on kao ta’veren cima Šaru - mogao je da živi i bez toga. To čudo kao da je imalo više mana nego prednosti, čak i kada mu radi u korist. Sreća koja ti je jednog trenutka naklonjena, već sledećeg trena može da se preokrene. A tu je uvek i još jedna mogućnost - kada si ta’veren, štrčiš u Šari i ponekad te neki Izgubljeni tako mogu pronaći. Bar mu je tako rečeno. Možda to može i neki Nakot Senke.
Trag koji sledi sigurno je skoro sat vremena star, ali Perin je osećao neku napetost među plećima i svrab u kosi. Tamo gde se nebo videlo kroz krošnje i dalje je bilo tamnosivo, čak i u njegovim očima. Sunce se još nije promolilo nad obzorjem. Neposredno pre izlaska sunca, kada se tama pretvara u svetlost, ali svetlost još nije prevladala, najgore je vreme da se naleti na Divlji lov. Bar u blizini nema raskršća niti groblja, ali jedina ognjišta koja može dodirnuti nalaze se u Britanu, a baš i nije siguran koliko su one straćare uopšte bezbedne. Upamtio je gde je obližnji potok, odakle se čitav logor snabdevao vodom sekući led. Nije bio širi od deset ili dvanaest koraka, a dubok samo do kolena, ali tekuća voda navodno zaustavlja psomrake. Mada, isto se priča i za suočavanje s njima, a video je koliko je to tačno. Njušio je povetarac i tragao za tim starim mirisom. I za bilo kakvim nagoveštajem novijeg. Bilo bi i više nego neugodno da iznenada naleti na ta stvorenja.
