Sećanje na svetlost полностью

„U budućnosti nećemo baš često dolaziti ovamo“, kaza Amis. „Odlučile smo. Sem toga, iako se mi žalimo na njega, Kar’a’karn ipak priprema vojske za pokret Neće proći još dugo pre nego što mi s njim pođemo na Senkino uporište.“

Egvena lagano klimnu. „Dakle, to je to.“

„Ponosna sam na tebe, devojko“, reče joj Amis. Amis, koja beše tvrda kao kamen, gledala ju je sa suzama u očima. Ustale su, a Egvena ih je zagrlila svaku ponaosob.

„Svetlost vas saklonila, Amis, Melaina i Bair“, reče im Egvena. „Prenesite ostalima da ih volim.“

„Biće učinjeno, Egvena al'Ver“, odgovori joj Bair. „Neka bi našla vode i hlada, sada i uvek.“

Jedna po jedna izbledeše iz Tira. Egvena duboko udahnu, gledajući naviše. Zgrada zaječa kao lađa u buri Kao da se kamen pomerao oko nje.

Ona baš voli to mesto - ne Kamen, već Tel’aran’riod. Tu je tako mnogo naučila. Ali dok se pripremala da ide, dobro je znala da je on kao reka koja je opasno narasla i spremna da poplavi sve pred sobom. Ma koliko joj bio poznat i ma koliko ga volela, ne može da dovodi sebe u opasnost dolazeći tu. Ne dok je potrebna Beloj kuli.

„A zbogom i tebi, stari prijatelju reče ona kao da se obraća vazduhu oko sebe. „Dok ne budem sanjala ponovo.“

Ona dopusti sebi da se probudi.

Gavin je, kao i obično, čekao pokraj njenog kreveta. Bili su u Kuli, u odaji pored njene radne sobe, a Egvena je bila potpuno obučena. Još nije bilo veče, ali ona nije imala namere da zanemari poziv koji su joj uputile Mudre.

„On je ovde“, tiho joj kaza Gavin, gledajući vrata koja su vodila u njenu radnu sobu.

„Onda hajdemo kod njega“, odgovori Egvena. Nameštala je suknju dok je ustajala, pa je klimnula Gavinu i njih dvoje izađoše iz te prostorije i krenuše da se susretnu s Ponovorođenim Zmajem.

Rand se nasmešio kada ju je ugledao. Čekao ju je u pratnji dve Device koje ona nije poznavala.

„O čemu je sada reč?“, umorno ga upita Egvena. „Pokušaćeš da me ubediš da slomim pečate?“

„Postala si zajedljiva“, primeti Rand.

„Kada smo se poslednja dva puta sastajali“, odvrati mu Egvena, „namerno si pokušavao da me razbesniš. Zašto to ne bih opet očekivala?“

„Ne pokušavam da te razbesnim“, odgovori joj Rand. „Vidi." On izvadi nešto iz džepa - bila je to traka za kosu - pa joj pruži. „Oduvek si jedva čekala da možeš da upleteš kosu.“

„Zar sada hoćeš da kažeš da sam dete?“, razdraženo ga upita Egvena. Gavin je dodirnu po ramenu kako bi je utešio.

„Molim? Ne!" Rand uzdahnu. „Svetlosti, Egvena, hoću da se iskupim. Ti si mi kao sestra; nemam drugi rod. To jest, rod koji imam ne zna za mene. Imam samo tebe. Molim te, ne pokušavam da te razljutim.“

Na trenutak je izgledao baš kao nekada davno. Kao nevini i iskreni dečak. Egvenina ljutnja i osećaj osujećenosti samo se rastopiše. „Rande, zauzeta sam. Mi smo zauzeti. Nema vremena za ovakve stvari. Tvoje vojske su nestrpljive.“

„Ubrzo će kucnuti njihov čas“, odgovori Rand hladnijim glasom. „Još će se pitati zašto su bili toliko nestrpljivi i sa čežnjom će se sećati ovih dana koje su provodili odmorni i u iščekivanju." I dalje je držao traku u ruci, samo što je šaku stisnuo u pesnicu. „Samo... nisam hteo da odem u boj a da naš poslednji susret bude svađa, makar to bila važna svađa.“

„O, Rande“, izusti Egvena, pa mu priđe i uze traku, a onda ga zagrli. Svetlosti, u poslednje vreme je bilo baš teško nositi se s njim - ali povremeno joj se dešava da isto to pomisli i o svojim roditeljima. „Podržavam te. To ne znači da ću uraditi s pečatima ono što ti hoćeš, ali zaista te podržavam.“

Egvena pusti Randa. Neće da plače - bez obzira što izgleda da im je to Poslednji rastanak.

„Čekaj malo“, kaza Gavin. „Rod? Ti imaš brata ili sestru?“

„Ja sam Tigrejnin sin“, odgovori mu Rand sležući ramenima, „i rođen _sam nakon što je ona otišla n Pustaru i postala Devica.“

Gavin se zgranu, mada je Egvena to odavno prokljuvila. „Ti si Galadov brat?" upita ga Gavin.

„Polubrat“, odgovori Rand. „Mada to jednom Belom plaštu verovatno ne bi mnogo značilo. Imamo istu majku. Njegov otac je bio Taringejl, baš kao tvoj, ali moj je bio Aijel.“

„Mislim da će te Galad iznenaditi“, tiho mu kaza Gavin. „Ali Elejna...“

„Ne bih da ti prepričavam istoriju tvoje rođene porodice, ali Elejna nije u srodstvu sa mnom." Rand se okrenu Egveni. „Mogu li da ih vidim? Mislim na pečate. Voleo bih da ih vidim još jednom pre nego što pođem u Šajol Gul. Obećavam da im neću ništa.“

Ona ih nevoljno izvadi iz torbice za pojasom, gde ih je često držala. Gavin, i dalje delujući zgranuto, priđe prozoru i otvori ga, puštajući da svetlost preplavi prostoriju. Bela kula delovala je uspavano... tiho. Njene vojske su otišle, njene gospodarice pošle su u rat.

Razmotala je prvi pečat i pružila ga Randu. Nije htela da mu ih da sve odjednom, za svaki slučaj. Veruje mu; ipak je to Rand. Ali... za svaki slučaj.