Sećanje na svetlost полностью

„Molim?" uzviknu Met. Sluge ga preplaviše, uzimajući mu odeću. „Čekajte malo. Šta je ovo?“

„Tvoja nova odežda, poštovani“, odgovori mu žena. „Ja sam Nejta i biću tvoja lična krojačica.“

„Vala nećeš da mi zapališ šešir“, odvrati joj Met. „Samo probaj, pa ćemo krvavo videti umeš li da letiš sa četvrtog sprata. Jesi li me razumela?“

Žena se pokoleba. „Da, poštovani. Nemojte da mu spalite odeću. Sačuvajte je, u slučaju da zatreba." Delovala je kao da sumnja da će se to ikada dogoditi.

Met zausti da bi se opet pobunio, a onda jedna da’kovejl otvori neki kovčežić. U njemu je blistao nakit. Rubini, smaragdi, granati. Metu zastade dah. U toj škrinji je čitavo bogatstvo!

Toliko je bio zabezeknut da skoro nije primetio kada su sluge počele da ga svlače. Počeli su da mu skidaju košulju, a Met ih je pustio. Iako je zadržao šal, on nije sramežljiv. To što je pocrveneo nema nikakve veze s tim što mu skidaju čaksire. Samo se iznenadio što vidi toliki nakit.

A onda jedan mladi dakovejl pođe rukama prema Metovom rublju.

„Izgledaćeš baš smešno bez prstiju“, procedi Met.

Da kovejl diže glavu - oči mu se razrogačiše, a lice preblede. On smesta opet spusti pogled, pokloni se i udalji. Met nije sramežljiv, ali je granicu povlačio kod donjeg rublja.

Nejta coknu jezikom. Njene sluge počeše da obmotavaju Meta lepom tkaninom, crnom i tamnozelenom - toliko tamnom da je delovalo kao da je i ona crna. „Skrojicemo ti odeždu za vojne prilike, dvorske prijeme, lične potrebe i pojavljivanje na građanskim događajima. To...“

„Ne“, prekide je Met. „Samo vojna.“

„Ali...“

„Ženo, počela je krvava Poslednja bitka“, opet je prekide Met. „Ako preživimo ovo, možeš da mi skrojiš i krvavu slavljeničku kapu. Sve do tada mi smo u ratu i ne treba mi ništa drugo.“

Ona klimnu.

Met nevoljno raširi ruke i pusti ih da ga obmotaju tkaninom kako bi mu uzeli mere. Ako već mora da trpi da ga zovu „poštovani“ i „visosti“, onda bar može da se postara da bude razumno obučen.

Zapravo, jeste mu dosadilo da nosi istu staru odeću. Izgleda da seanšanski krojači ne koriste čipku, što je prava šteta, ali Met nije želeo da tu ženu uči kako da radi svoj posao. Ne može da se žali na svaku sitnicu. Niko ne voli ljude koji kukaju, a najmanje Met.

Dok su ga premeravali, jedan sluga je prišao s kutijicom postavljenom somotom u kojoj je bio čitav niz poveza za oko. On se pokoleba razmišljajući; neki su bili ukrašeni draguljima, a drugi oslikani.

„Onaj“, reče i pokaza najmanje kitnjast povez. Bio je jednostavan, crn i ukrašen samo s dva mala rubina isečena tako da budu tanki i dugački, postavljena s desne i leve strane poveza, jedan naspram drugog. Namestili su mu ga dok su ostale sluge završavale premeravanje.

Kada su završili s tim, krojačica je slugama naredila da mu navuku odeću koju je donela. Izgleda da mu neće biti dopušteno da se vrati u svoju staru odeću dok čeka da nova bude skrojena.

Odevanje je počelo prilično jednostavno. Lagana svilena odora. Met bi više voleo da nosi čakšire, ali i ta je odora bila udobna. Međutim, preko nje su prebacili širu i deblju odoru. Bila je takođe od svile - i to tamnozelene - a svaki njen pedalj bio je izvezen zamršenim šarama. Rukavi su bili dovoljno široki da se kroz njih protera konj, a bili su mu teški i osećao se nezgrapno s njima.

„Mislio sam da ću dobiti ratničku odeću!“, pobuni se on.

„Ovo je obredna ratnička odežda za pripadnika carske porodice, visosti“, odgovori mu Nejta. „Mnogi će na tebe gledati kao na stranca, i mada niko neće dovoditi u pitanje tvoju odanost, bilo bi dobro da te naši vojnici pre doživljavaju kao Princa gavranova nego kao stranca. Zar se ne slažeš?“

„Valjda“, odgovori Met.

Sluge nastaviše da ga odevaju, pa mu prikopčaše kitnjasti opasač i staviše mu grivne sa istim šarama, samo ispod širokih rukava. Met je pretpostavljao da je to u redu, budući da je opasač skupljao odeću u pojasu, pa više nije bila preširoka.

Nažalost, sledeći komad odeće bio je najbesmisleniji od svih. Namestili su mu na ramena nešto od blede i krute tkanine. To čudo mu je padalo niz grudi i leđa kao dolama, a sa strana je bilo otvoreno, ali širilo se za stopu sa svake strane, tako da je izgledao neljudski široko. To je podsećalo na naramenice za teške oklope, samo od tkanine.

„Čekajte malo“, kaza Met. „Ovo nije neka šala samo zbog toga što sam nov, zar ne?“

„Šala, poštovani?" upita Nejta.

„Nije moguće da zaista..." Met zaćuta kada neko prođe ispred njegovih vrata. Još jedan zapovednik. Taj čovek je nosio odeždu sličnu Metovoj, premda ne tako kitnjastu i ne tako širokih ramenica. To nije bio oklop carske porodice, već svečani oklop za pripadnika Krvi. Ipak, bio je skoro jednako kitnjast.

Čovek zastade i pokloni se Metu, a onda nastavi svojim putem.

„Plamen me spalio“, izusti Met.