Sećanje na svetlost полностью

Ubrzo su sređeniji odredi Troloka počeli da napadaju brda, dok su drugi uspevali da se odupru napadu pešadije. Brin je u pravu, pomislila je Egvena i sravnila sa zemljom buljuk Troloka koji skoro da se probio do nje. Seni se opet vezuju s Trolocima. Nakot Senke je u poslednje vreme oklevao da se služi time, pošto ubijanje jedne Seni ubija i sve Troloke vezane za nju. Međutim, ona je pretpostavljala da je to bio jedini način da Seni nateraju Troloke da se penju prema bezmalo neumitnoj smrti koja ih je čekala na tim brdima.

Kad bi samo mogla da nađe Mirdraala koji je vezan za obližnje Troloke, mogla bi da ih sve zaustavi jednim valjano usmerenim tkanjem Vatre. Nažalost, Seni su lukave i počele su da se kriju među Trolocima.

„Približavaju se“, prodahta Elejna.

„Povlačite se“, naredi Egvena.

One projuriše kroz Romandinu kapiju, a za njima pođoše njihovi Zaštitnici. Romanda prođe poslednja, skačući kroz kapiju taman kada je skupina Troloka osvojila vrh njihovog brda. Jedna od tih zveri, čupavo čudovište nalik na medveda, zatetura se kroz kapiju za njom.

Stvor smesta pade mrtav, a s lešine mu se diže pramičak dima. Njegovi saborci hukali su i režali s druge strane kapije. Egvena pogleda ostale žene, pa slegnu ramenima i pusti mlaz plamena pravo kroz kapiju. Nekoliko njih pade mrtvo, koprcajući se, dok se ostali razbežaše zavijajući i bacajući oružje.

„To je delotvorno“, primeti Leana prekrštajući ruke i izvijajući besprekornu obrvu dok je gledala kapiju. Poslednja bitka uveliko se vodi, a ta žena i dalje svakoga jutra odvaja vreme za sređivanje.

Kapija ih je vratila u logor, koji je sada mahom prazan. Pošto su se pozadinske jedinice okupile, spremne da krenu kada to bude potrebno, jedini vojnici koji su ostali u logoru beše odred od petsto stražara koji čuva Brinov zapovednički šator.

Ona i dalje nosi sa sobom torbicu s lažnim pečatima. Randove reči veoma su je potresle. Kako li će oni uspeti da povrate pečate? Ako ih Senkine sluge polome u pogrešnom trenutku, to će biti nezamisliva nevolja.

Jesu li ih već polomili? Da li bi svet to shvatio? Egvena je osećala strepnju koje nikako nije mogla da se reši. Ali rat se nastavlja, a ona nema drugog izbora nego da se i dalje bori. Smisliće kako da povrate pečate, ako to budu mogli. Rand se zakleo da će pokušati. Nije bila sigurna šta on to tačno može da uradi.

„Žestoko se bore“, reče Gavin.

Egvena se okrenu i ugleda ga kako stoji nedaleko od nje i durbinom posmatra bojno polje. Osetila je njegovu čežnju. Znala je da se on u tim borbama oseća beskorisno, pošto ne predvodi ljude u bitki kao što je predvodio Omladince.

„Mirdraali teraju Troloke“, kaza mu Egvena, „koji su povezani sa Senima da bi one imale veću vlast nad njima.“

„Da, ali zašto pružaju toliki otpor?“, upita Gavin i dalje gledajući kroz durbin. „Njima nije stalo do ove zemlje. Očigledno je da su izgubili ova brda, ali se svejedno divljački bore za njih. Troloci su prosti - oni se bore i pobeđuju ili beže i povlače se. Ne brane određeno zemljište, kao što ovde pokušavaju. Kao da... kao da Seni misle da su u dobrom položaju, čak i nakon ovakvog poraza.“

„Ko zna zašto Seni rade to što rade?“, primeti Lelejna ruku prekrštenih i gledajući kroz i dalje otvorenu kapiju.

Egvena se okrenu, pa takođe pogleda kroz kapiju. Vrh brda sada je prazan i nekako neobično odvojen od ostatka bitke. Njeni vojnici sudarili su se s Trolocima u maloj udolini između brda i tamo se odvijala bespoštedna borba. Čula je stenjanje, dreku i zveket. Okrvavljena koplja digla su se u vazduh kada su se čitavi odredi povukli kako bi halebardisti stali namesto njih i pokušali da uspore Troloke.

Nakot Senke trpi strašne gubitke. To jeste neobično; Brin je očekivao da će krenuti u povlačenje.

„Nešto nije u redu“, reče Egvena ježeći se. Za sada prestade da se brine zbog pečata. Njena vojska je u opasnosti. „Okupite Aes Sedai i povucite vojsku.“

Ostale žene pogledaše je kao da je poludela. Gavin pojuri prema zapovedničkom šatoru da prenese njena naređenja. On je nije dovodio u pitanje.

„Majko" zausti Romanda puštajući svoju kapiju da se zatvori. „Sta je...“

Nešto rascepi vazduh s druge strane Egveninog tabora, naspram bojnog polja. Bila je to linija svetlosti duža od svake kapije koju je Egvena u životu videla. Bila je široka skoro kao njen logor.

Svetlosna linija izvrnu se i otvori prozor koji ne gleda na južni Kandor. Umesto Kandora, bilo je to neko mesto s papratima i žalosnim vrbama - mada sparušene kao svuda, takođe su te biljke bile strane i nepoznate.

Ogromna vojska nemo je stajala na tom nepoznatom krajoliku. Iznad nje se vijorilo na hiljade barjaka, sa znamenjima koja Egveni nisu bila poznata. Pešadija je nosila nekakve tunike što su im padale do kolena, a izgleda su bile poput postavljenog oklopa, osnaženog velikim kvadratima verižnjače. Drugi su nosili oklopne košulje kao sastavljene od zašivenih novčića.