Sećanje na svetlost полностью

Zastoja nemam takav plašt?, razdraženo je pomislila. Zašto su ti plaštovi samo za Zaštitnike?

Vojnici su bili zauzeti isterivanjem slugu na čistac. One koji su bežali ubijali su strelama odapetim iz lukova veoma velikog dometa. Sporije sluge su hvatali i bacali na zemlju.

Egvena je žudela da prigrli Izvor i uradi makar nešto. Da sune oganj i munje na te napadače. I dalje ima Vorin sa angreal. Mogla bi da...

Natera sebe da prestane da razmišlja o tome. Okružena je neprijateljem i po tome kako njihovi usmerivači brzo napadaju reklo bi se da samo čekaju Aes Sedai. Ako bude makar na tren tkala, ubiće je pre nego što stigne da pobegne. Skupila se uz Gavina, pod njegovim plaštom, nadajući se da niko od šarskih usmerivača neće proći dovoljno blizu da oseti njenu sposobnost da usmerava. Mogla bi da se posluži tkanjem koje bi to prikrilo, ali morala bi da najpre usmerava kako bi ga uopšte iskoristila. Usuđuje li se da to pokuša?

Krili su se dobrih sat vremena, ako ne i više. Da nebo nije bilo onoliko tmurno i da nije bilo tog neprestanog sumraka, svakako bi ih primetili, bez obzira na plašt. Skoro da je vrisnula u jednom trenutku, kada je nekoliko šarskih vojnika sunulp nekoliko vedara vode na gomilu drveta, gaseći vatru i polivši njih dvoje tako da su bili mokri do gole kože.

Ne vidi šta se desilo s njenom vojskom, mada se pribojava najgoreg. Šarski Usmerivači i veliki deo njihove vojske brzo su se kretali kroz logor prema bojištu. Pošto su Brin i Amirlin nestali, a njenim vojnicima s leđa prilazi neočekivana neprijateljska sila...

Egvena je osećala mučninu. Koliko li ih je mrtvo, koliko li umire? Gavin je uhvati za ruku kada oseti kako se meškolji, a onda odmahnu glavom i usnama obrazova nekoliko reči. Sačekaj mrak.

Oni ginu!, odgovori mu ona na isti način.

Ne možeš da im pomogneš.

To je istina. Pustila je da je on grli, osećajući kako je njegov dobro poznati miris smiruje. Ali kako da samo čeka dok neko ubija vojnike i Aes Sedai koje zavise od nje? Svetlosti, veliki deo Bele kule je na bojnom polju! Ako ta vojska propadne, i te žene s njom...

Ja sam Amirlin Tron, odlučno je rekla samoj sebi. Biću snažna. Preživeću. Dok sam ja živa, Bela kula i dalje stoji.

Pustila je da je Gavin grli.

Avijenda je puzala preko stenja kao zimski gušter koji traži toplotu. Vrhovi njenih prstiju, premda žuljeviti, počeli su da mrznu kao od jetke studeni. Šajol Gul je hladan, a vazduh miriše kao da je iz grobnice.

Ruark se šunjao s njene leve, a Kameni pas po imenu Sen s desne strane. Obojica su na glavama nosili crvene poveze koji označavaju sisvai’amane. Ne zna šta da misli o tome što je Ruark, poglavar jednog klana, stavio taj povez. On to ni u jednom trenutku nije pominjao, kao da povez ne postoji. Isto je sa svim sisvai’amanima. Amis je puzala sa Senove desne strane. Bilo je to prvi put da se niko nije pobunio zato što su se Mudre pridružile izviđačima. Na takvom mestu i u takvom trenutku, oči onih koji mogu da usmeravaju možda primete nešto što obične oči ne bi.

Avijenda pođe napred, bez ikakve buke, iako je nosila brojne ogrlice. Po tom kamenju ništa nije raslo, čak ni gljive ili lišajevi. Sada su već duboko u Spaljenim zemljama. Skoro onoliko duboko koliko uopšte može da se ode.

Ruark prvi stiže do grebena i ona vide kada se ukočio. Avijenda je stigla sledeća, pa je provirila preko kamene ivice, ne dižući mnogo glavu da je ne bi neko primetio. Dah joj zastade u grlu.

Čula je priče o tom mestu - o ogromnim kovačnicama u podnožju planine, pored kojih teče jedan crni potok. Voda je toliko otrovana da bi ubila svakog ko je makar dodirne. Dolina je bila načičkana ognjištima nalik na otvorene rane, od kojih se magla oko njih crvenela. Kao mlada Devica, razrogačeno je slušala jednu drevnu gospodaricu krova kako priča o stvorenjima koja rade u Senkinim kovačnicama, stvorenjima koja nisu ni mrtva ni živa.

Nemi i užasni, ti ogromni stvorovi kretali su se koracima u kojima nije bilo života - ravnomernim i postojanim kao kazaljke na satu.

Kovači nisu obraćali pažnju na kaveze pune ljudi čija će krv biti prosuta da bi se tek iskovana sečiva prekalila. Ti zarobljenici kao da su parčad gvožđa. Mada je Avijenda bila predaleko da bi čula jecaje tih ljudi - osećala ih je. Prsti joj se ukočiše na kamenju.

Dolinom je vladao Šajol Gul, čije su se crne padine dizale ka nebu kao nazubljeni nož. Te padine bile su pokidane i prepune useka, kao koža čoveka koji je stotinu puta išiban, a svaki udarac za sobom je ostavio ožiljak iz kog je bljuvala para. Možda ta para stvara maglu što je pala preko te doline. Maglu koja se komeša i ključa, kao da je dolina zdela puna neke tečnosti.

„Strašno mesto“, prošapta Amis.