Sećanje na svetlost полностью

„Ne bih se usudio”, prekide je on. „Bojao bih se za sopstveni život kad bih pokušao - a sada svejedno nigde i nema mesta koje bi bilo bezbedno. Ne mogu te povesti u pećinu jer ćeš mi biti potrebna da budeš u dolini i da motriš na Izgubljene i na pečate. Avijenda, potrebna si mi. Potrebne ste mi sve tri da u ovoj borbi budete moje oči, moje ruke - moje srce. Min ću poslati kod Egvene. Tamo će se nešto desiti. Siguran sam u to. Elejna će se boriti na jugu, a ti... ti si mi potrebna u dolini Takandar, da mi čuvaš leđa.

Avijenda, ostaviću naređenja za Aes Sedai i Aša’mane. Ituralde predvodi našu vojsku, ali ti zapovedaš našim usmerivačima kod Šajol Gula. Moraš da sprečiš neprijatelja da uđe u pećinu za mnom. Ti si moje koplje u ovom boju. Biću bespomoćan ako stignu do mene dok budem u pećini. Ono što moram da učinim zahteva sve od mene - svu moju usredsređenost i svaki delić moje snage. Biću kao novorođenče u divljini, bespomoćan protiv zveri.“

„A kako je to drugačije od tvog uobičajenog stanja, Rande al’Tore?”, upita ga ona.

On se zasmeja. Prijalo joj je što može i da oseti njegov osmeh. „Zar nisi rekla da ovo nije trenutak za šalu?”

„Neko mora da te spreči da se uobraziš”, odvrati mu Avijenda. „Ne bi valjalo da digneš nos samo zato što ćeš spasti svet.“

On se opet zasmeja, pa je povede do šatora gde je bila Min. Tu su ga čekale i Ninaeva i Moiraina, jedna razdražena a druga spokojna. Ninaeva je delovala neobično s kosom koja nije bila dovoljno duga da se uplete u pletenicu. Danas je napravila punđu.

Moiraina je tiho sedela na jednom velikom kamenu, a preko krila joj je bio Kalandor - Mač Koji To Nije. Jedna njena šaka zaštitnički je počivala na njegovom balčaku. Tom je sedeo pored nje, deljao neki štapić i tiho zviždukao sebi u bradu.

„Rande, trebalo je da povedeš mene“, reče mu Ninaeva prekrštajući ruke. „Imala si posla“, odgovori joj Rand. „Jesi li pokušala ono što sam ti rekao?“

„Pokušavala sam iznova i iznova”, reče mu Ninaeva. „Rande, nema načina da se zaobiđe mana. Ne smeš da koristiš Kalandor. Biće previše opasno.” Rand priđe Moiraini, pa pruži ruku, a ona diže Kalandor kako bi on mogao da ga uzme. On ga podiže ispred sebe i zagleda se kroz njegovo kristalno sečivo. Mač lagano zablista. „Min, imam jedan posao za tebe”, prošapta on. „Egvena dobro napreduje i mislim da će njeno bojište biti ključno. Hoću da odeš i držiš na oku nju i seanšansku caricu, koju sam zamolio da se uputi na to bojište kada njena vojska bude spremna.”

„Tražio si da se Seanšani upute na Egvenino bojište?” zgroženo upita Moiraina. „Je li to pametno?”

„U poslednje vreme ne umem da razlikujem pamet od ludosti“, odgovori Rand. „Ali osećao bih se bolje kada bi neko te dve strane držao na oku. Min, hoćeš li da to uradiš?“

„Nadala sam se..." Min skrenu pogled.

Nadala se da će je on povesti u pećinu, pomislila je Avijenda. Ali on to, naravno, ne može.

„Žao mi je, Min“, kaza joj Rand. „Ali potrebna si mi.“

„Uradiću to.“

„Rande“, obrati mu se Ninaeva, „Hoćeš li nositi Kalandor kada ga budeš napao? Njegova slabost... sve dok usmeravaš u tu... stvar, bilo ko može da ovlada tobom. Moći će da te iskoriste i da povlače Jednu moć kroz Kalandor sve dok te ne sagori - i dok ti ne ostaneš bespomoćan, a oni ne dobiju snagu da sravne planine i unište gradove.“

„Poneću ga“, reče joj Rand.

„Ali to je zamka!" pobuni se Ninaeva.

„Da“, umorno se saglasi Rand. „Zamka u koju moram da uđem i pustim da se zatvori oko mene." A onda se odjednom grleno nasmeja. „Baš kao uvek! Zašto li sam bio iznenađen? Ninaeva, raširi vest. Reci Ituraldeu, Ruarku i kralju Darlinu. Sutra napadamo Šajol Gul, da ga prisvojimo! Ako već moramo da gurnemo glavu u lavlje čeljusti, postarajmo se da se zadavi našim mesom!“

Sijuan promeškolji rame i namršti se od oštrog bola. „Jukiri“, progunđa, „ono tvoje tkanje i dalje mora da se poboljša.“

Sićušna Siva tiho opsova dok se uspravljala pored jednog vojnika koji je ostao bez šake. Njega nije Lečila, već ga je prepustila staranju običnih vidara i zavoja. Protraćiti snagu na Lečenje tog čoveka bilo bi zaludno, pošto se on nikada više neće boriti. Svu svoju snagu moraju sačuvati za vojnike koji mogu da se vrate u bitku.

To je surovo razmišljanje, ali žive u surovim vremenima. Sijuan i Jukiri pređoše na narednog vojnika u nizu ranjenika. Čovek koji je ostao bez šake preživeće bez Lečenja. Verovatno. Imaju Žute u Majenu, ali sva njihova snaga otišla je na Lečenje Aes Sedai koje su preživele bekstvo i vojnika koji još mogu da se bore.

Vojnici su plakali i stenjali širom sklepanog logora, podignutog na arafelskom tlu istočno od gaza preko reke. Ranjenika je tako mnogo, a Sijuan i Jukiri su među retkim Aes Sedai kojima je ostalo snage da Leče. Većina ostalih iscrpele su se otvarajući kapije da bi izvukle svoju vojsku s bojišta između dve neprijateljske strane koje su napadale.