Sećanje na svetlost полностью

Amirlin svakako ne bi bila srećna da u ovom trenutku sluša kukanje. Sem toga, priznala je Lirela samoj sebi, i ona želi da što pre završi s Crnom kulom.

„Neka svaka od vas odabere dvojicu“, reče Lirela svojim saputnicama. „Nekoliko nas odabraće samo jednog. Faolajn i Teodrin, to važi i za vas. Sve vi - budite brze. Hoću da odem odav,de što je pre moguće.“

Pevara sustiže Androla taman kada je ulazio u jednu kolibu.

„Svetlosti“, zausti ona, „zaboravila sam da neke od nas mogu da budu hladne.“

„O, ne znam baš“. odgovori Androl. „Čuo sam da neke i nisu tako loše.“

„Androle, pazi se s njima” odgovori mu ona osvrćući se da pogleda van kolibe. „Mnoge će te videti samo kao pretnju ili alatku.“

„Pridobili smo tebe, pa ćemo i njih“, odgovori Androl ulazeći u sobu gde su Kanler, Džonat i Emarin čekali sa šoljama toplog čaja. Sva trojica su se lagano oporavljali od bitke. Džonat se najbrže oporavljao, a Emarin je imao najgore ožiljke - većinom duševne. On je, baš kao Logan, bio podvrgnut postupku Preobračanja. Pevara bi ga ponekad primetila kako nemo zuri u daljinu, sa strahom na licu, kao da se setio nečega užasnog.

„Vas trojica ne bi trebalo da ste ovde“, reče Pevara podbočivši se, i stade pred Emarina i drugu dvojicu. „Znam da vam je Logan obećao unapređenje, ali vi i dalje nosite samo mač na okovratnicima. Ako vas neka od onih žena ugleda, može da vas uzme za Zaštitnike.“

„Neće nas videti“, kroz smeh odgovori Džonat. „Androl će nas poslati kroz kapiju pre nego što stignemo da opsujemo!“

„I šta ćemo sada?“, upita Kanler.

„Šta god Logan bude hteo“, odgovori Androl.

Logan se... promenio nakon onoga što je preživeo. Androl joj je šapatom ispričao da je sada natmureniji. Manje priča. Izgleda da je i dalje rešen da pođe u Poslednju bitku, ali za sada samo prikuplja ljude i istražuje stvari koje su našli u Taimovim odajama. Pevara se brinula zbog mogućnosti da je Preobračanje slomilo nešto u njemu.

„On misli da se u onim bojnim kartama koje smo našli u Taimovim odajama možda nešto krije“, primeti Emarin.

„Ići ćemo tamo gde Logan bude mislio da ćemo biti od najveće koristi“, odgovori Androl. Bio je to neposredan odgovor, ali kojim se istovremeno malo toga kaže.

„A šta je sa gospodarom Zmajem?“, oprezno upita Pevara.

Osećala je Androlovu kolebljivost. Aša’man Nef je došao da im donese vesti i naređenja - a s njima i neke nagoveštaje. Ponovorođeni Zmaj je znao da u Crnoj kuli nije sve kako treba.

„Namerno nas je ostavio same“, kaza Androl.

„Došao bi da je mogao!" odvrati Džonat. „Dajem ti reč.“

„Ostavio nas je da se sami snađemo“, primeti Emarin. „Da pobegnemo ili propadnemo. Postao je tvrd čovek. Možda i nehajan.“

„To nije bitno“, reče Androl. „Crna kula je naučila da preživi bez njega. Svetlosti! Oduvek je i preživljavala bez njega. On jedva da je imao neke veze s nama. Logan nam je pružao nadu. Loganu ću biti odan.“

Ostali klimnuše. Pevara oseti da se tu dešava nešto važno. Svejedno ne bi mogli da se doveka oslanjaju na njega, pomislila je. Ponovorođeni Zmaj će umreti u Poslednjoj bitki. Namerno ili ne - pružio im je priliku da postanu samostalni-

„Ali primiču k srcu njegovo poslednje naređenje“, nastavi Androl. „Neću biti samo oružje. Opačina je očišćena. Ne borimo se da bismo poginuli, već da bismo živeli. Sada imamo razlog da živimo. Prenesite to ostalim ljudima i hajde da se zavetujemo da Logana smatramo svojim vođom. A onda - u Poslednju bitku. Ne kao sluge Ponovorođenog Zmaja, niti kao pioni Amirlin Tron, već kao Crna kula. Svoji ljudi.“

„Svoji ljudi“, šapatom odgovoriše njih trojica klimajući glavama.

Egvena se trže i probudi kada Gavin pritisnu šaku preko njenih usana. Ona se ukoči, a sećarija joj se vratiše kao svetlost praskozorja. I dalje su se krili ispod polomljenih kola; u vazduhu se i dalje osećao smrad nagorelog drveta. Zemlja oko njih bila je crna kao ugalj. Mrak je pao.

Pogledala je Gavina, a on je klimnuo glavom. Je li zaista zadremala? Pomislila bi da to u tim okolnostima nikako nije moguće.

„Pokušaću da se iskradem“, prošapta Gavin, „i napravim neku pometnju.“

„Poći ću s tobom.“

„Biću tiši ako odem sam.“

„Gavine Trakande, ti očigledno nikada nisi pokušao da se prikradeš nekome iz Dveju Reka“, odgovori mu ona. „Kladim se u stotinu tarvalonskih maraka da sam ja tiša od tebe.“

„Da“, prošapta Gavin u odgovor, „ali ma koliko ti bila tiha, bićeš primećena ako priđeš na desetak koraka od nekog od njihovih usmerivača. Obilaze logor, naročito po rubovima.“

Ona se namršti. Otkud on to zna? „Ti si išao u izviđanje.“

„Malo“, prošapta on. „Nisu me primetili. Pretražuju šatore i zarobljavaju ljude koje nađu. Nećemo moći još dugo da se krijemo ovde.“

Nije trebalo da ode a da je ne pita, „Mi...“