Sećanje na svetlost полностью

To joj nema nikakvog smisla. Nema sumnje da su Šaranci jednako zbunjujući narod kao što su Aijeli, ako ne i više. Ali zašto su sada došli?, pomislila je Egvena. Zašto su, nakon stoleća i stoleća otuđenosti, baš sada rešili da nas napadnu?

Nema slučajnosti - ne u tim razmerama. Oni mora da su došli da bi uhvatili u zasedu Egveninu vojsku i mora da su sarađivali s Trolocima.

Usredsredila se na to. Sta god bude sada otkrila, biće presudno. Sada ne može da pomogne svojoj vojsci - Svetlost dala da je makar nekim njenim vojnicima pošlo za rukom da pobegnu - pa bi zato trebalo da sazna sve što može.

Gavin je tiho munu. Ona ga pogleda i oseti da je zabrinut zbog nje.

Sada?, oblikovao je usnama reč i pokazao iza njih. Pošto je svima pažnja usmerena na... šta god da se događa, možda njih dvoje mogu da se odšunjaju. Krenuše da se tiho povlače.

Jedna od šarskih usmerivačica viknu. Egvena se ukoči. Primetili su je!

Ne. Ne. Egvena duboko udahnu, pokušavajući da smiri srce koje joj je divlje kucalo, kao da je pokušavalo da joj iskoči iz nedara. Žena se obraćala drugima. Egveni se učinilo da je razaznala reči: „Gotovo je“, uprkos debelom naglasku.

Šaranci kleknuše. Ono troje nakićeno draguljima još više pognuše glave. A onda, pored sužanja, vazduh se iskrivi.

Egvena to nije mogla da opiše nikako drugačije. Vazduh se mreškao i... kao da se cepao, trepereći kao iznad druma po vrelom danu. Nešto se obrazova u tom mreškanju: visok čovek u blistavom oklopu.

Nije nosio kalpak, a kosa mu je bila tamna, dok mu je put bila svetla. Nos mu je bio malčice kukast, a bio je veoma zgodan - naročito u tom oklopu, koji kao da u potpunosti beše načinjen od srebrnastih novčića što su se preklapali. Novac je bio toliko uglačan da su se u njemu odražavala lica prisutnih ljudi kao u ogledalima.

„Bili ste dobri“, obznani taj čovek onima koji su mu se klanjali. „Možete, da ustanete." U glasu su mu se čuli nagoveštaji šarskog naglaska, ali ni izbliza onoliko teškog.

Čovek spusti ruku na balčak mača za pojasom dok su se ostali dizali na noge. Skupina usmerivača dopuza iz mraka. Zaklimaše glavama u svojevrsnom naklonu upućenom tom pridošlici. On skide jednu oklopnu rukavicu, pa nehajno pruži ruku i počeša jednog od tih ljudi po glavi, kao plemić omiljenog psa.

„Dakle, ovo su novi inakali“, zamišljeno kaza on. „Da li neko od vas zna ko sam ja?“

Zatočenici ustuknuše pred njim. Mada su Šaranci ustali, sužnji su imali dovoljno pameti da se ne dižu sa zemlje. Niko od njih nije progovarao.

„Tako sam i mislio“, odgovori taj čovek. „Mada se nikad ne zna je li se slava nenadano pronela. Recite mi ako znate ko sam ja. Progovorite i oslobodiću vas.“

Odgovora nije bilo.

„Pa, slušaćete i upamtićete“, reče im on. „Ja sam Bao, zvani Vild. Ja sam vaš spasitelj. Gmizao sam kroz bezdane tuge i uzdigao sam se da prihvatim svoju slavu. Došao sam po ono što mi je oduzeto. Upamtite to.“

Zatočenici se još više zgrčiše u strahu, očigledno ne znajući šta da rade. Gavin povuče Egvenu za rukav, pa joj pokaza unazad, ali ona se nije mrdala. Ima nečeg u vezi s tim čovekom...

On iznenada diže pogled. Usredsredi se na ženske usmerivače, a onda se zagleda oko sebe, po mraku. „Da li iko od vas inakala poznaje Zmaja?“ upita, premda je zvučao rasejano. „Govorite. Recite mi.“

„Ja sam ga video” odgovori jedan od zarobljenih vojnika. „Nekoliko puta.“

„Jesi li razgovarao s njim?“, upita Bao udaljavajući se od sužanja. „Ne, velmožo”, odgovori vojnik. „Aes Sedai, one jesu razgovarale s njim. Ne ja.”

„Da. I brinuo sam da nećeš biti od koristi“, odvrati Bao. „Sluge, neko nas posmatra. Niste pretražile ovaj logor onako dobro kako ste tvrdile. Osećam u blizini ženu koja može da usmerava.”

Egvenu preseče strah. Gavin je povuče za ruku, nameravajući da krenu - ali nesumnjivo će ih zarobiti ako potrče. Svetlosti! Ona...

Gomila se okrenu kada se blizu jednog oborenog šatora začu iznenadna buka. Bao diže ruku i Egvena u mraku začu krik besa. Nekoliko trenutaka kasnije, Leana dolebde kroz gomilu Šaranaca, vezana Vazduhom, očiju razrogačenih. Bao je prinese k sebi, umotavajući je u tkanja koja Egvena nije mogla da vidi.

Srce joj je i dalje lupalo. Leana je živa. Kako li joj je uspelo da se sakrije? Svetlosti! Šta Egvena može da uradi?

„Ah“, izusti Bao. „Jedna od onih... Aes Sedai. Ti, jesi li ti razgovarala sa Zmajem?“

Leana nije odgovarala. Bilo je za divljenje to što joj je lice ostalo bezizražajno.

„Zadivljujućeg primeti Bao dodirujući je po bradi. Onda diže drugu ruku i okupljeni sužnji odjednom se zakoprcaše i zavrištaše. Buknuše u plamen, urlajući od bola. Egvena se jedva zadrža da ne posegne za Istinskim izvorom dok je sve to gledala. Zaplakala se pre nego što se to završilo, mada nije primetila kada je počela.

Šaranci se promeškoljiše.