Sećanje na svetlost полностью

Gavin se ukoči, a Egvena zaćuta i oslušnu. Zvuk nogu koje se vuku po zemlji. Njih dvoje uzmakoše gledajući desetak ili dvanaest zarobljenika koje su vodili na čistinu blizu mesta gde je nekada zapovednički šator bio podignut. Šaranci su oko dronjavih zarobljenika postavili baklje na stubovima. Nekoliko tih zarobljenika bili su vojnici, pretučeni toliko da su jedva hodali. Među njima je bilo i kuvara i težaka. Svi su bili išibani bičevima, a čakšire su im bile u ritama. Svi su bili bez košulja.

Neko im je po leđima istetovirao znamenje koje Egveni nije bilo poznato. Makar je mislila da je reč o tetovažama. Lako je moguće da je to znamenje vrelim gvožđem utisnuto u njih.

Dok su terali te zarobljenike, neko u blizini dreknu. Kroz nekoliko minuta jedan tamnoputi šarski stražar došao je vukući sa sobom mladog glasnika kojeg je očigledno otkrio kako se krije u logoru. Pocepao je dečaku košulju i gurnuo ga uplakanog na zemlju. Šaranci su nosili neobičnu odeću, koja je na leđima imala veliki izrez u obliku dijamanta. Egvena je videla da i stražar nosi beleg na leđima, tetovažu koju je jedva mogla da razazna naspram njegove tamne kože. Odeća mu je bila veoma zvanična, s velikom krutom odorom koja mu je padala skoro do kolena. Nije imala rukave, ali ispod nje je nosio košulju dugih rukava sa dijamantskim izrezom.

Iz mraka izađe drugi Šaranac, skoro potpuno nag. Bio je u pocepanim čakširama, ali ne i košulji. Umesto tetovaže na leđima, imao je tetovaže preko oba ramena. Pružale su mu se ka vratu, nalik na isprepletenu divlju lozu, i obuhvatale mu vilicu i obraze. Podsećale su na stotinu izvitoperenih šaka, s dugim prstima i kandžama koje su mu držale glavu odozdo.

Taj čovek priđe mladom glasniku koji je klečao na zemlji. Ostali stražari se promeškoljiše; ko god da je taj čovek, ne osećaju se prijatno u njegovoj blizini. On pruži ruku, podrugljivo se cereći.

Dečakova leđa odjednom počeše da gore od belega istog kao na ostalim zarobljenicima. Dim se diže, a dečak vrisnu od bola. Gavin zgranuto uzdahnu. Čovek s tetovažama po licu... taj čovek može da usmerava.

Neki stražari počeše da mrmljaju. Skoro da je razumela šta su pričali, ali ipak su imali težak naglasak. Usmerivač se brecnu na njih kao divlje pseto. Stražari ustuknuše, a usmerivač ode i izgubi se u senkama.

Svetlosti!, pomislila je Egvena.

Suškanje u tami pretvori se u dve žene u širokim svilenim haljinama. Jedna je bila svetlije puti, i kada je Egvena zašestarila pogledom, videla je da isto važi i za neke vojnike. Izgleda da nisu svi Šaranci tamnoputi kao oni koje je do sada videla.

Žene su bile prelepe. Nežnih lica. Egvena se zgrči i ustuknu. Na osnovu onoga što je ranije videla, te dve su verovatno usmerivačice. Ako se previše približe Egveni, moći će da je osete.

Dve žene počeše da pregledaju zarobljenike. Na svetlosti njihovih lampi, Egvena je videla da su i one tetovirane po licima, mada njihove tetovaže nisu uznemirujuće kao one na muškarcima. Bile su kao lišće, istetovirano od zadnjeg dela vrata pa naviše, tako da su se pružale ispod ušiju i širile po obrazima kao latice. Dve žene razmeniše šapate, a Egveni se činilo kao da joj malo nedostaje da bi mogla da ih razume. Ako izatka nit da ih prisluškuje...

Glupačo, pomislila je. Poginuće ako tu bude usmeravala.

Ostali se okupiše oko zarobljenika. Egveni zastade dah. Stotinu, dve stotine, još više ljudi je prilazilo. Nisu mnogo pričali. Izgleda da su ti Šaranci tih i ozbiljan narod. Većina onih koji su dolazili imali su izreze na leđima, koji su im otkrivali tetovaže. Jesu li to znamenja društvenog položaja?

Pretpostavila je da su tetovaže zamršenije što je neko važniji. Ali zapovednici - pretpostavila je da su ti ljudi zapovednici, zbog toga što su nosili perjanice na kalpacima, lepe svilene kapute i zlatne oklope koji kao da su bili načinjeni od novčića zašivenih jedni za druge kroz rupe izbušene u njihovim središtima - imali su samo male izreze koji su otkrivali sićušne tetovaže neposredno ispod plećaka.

Skinuli su delove oklopa da bi pokazali tetovaže, pomislila je. Sigurno ne idu u bitku a da im je gola koža otkrivena. To je nešto što se radi u zvaničnim trenucima.

Poslednji koji su se priključili gomili - dovedeni u prve redove - bili su najčudniji: dva muškarca i žena na malim magarcima, svi u prelepim svilenim suknjama; životinje na kojima su jahali bile su nakićene zlatnim i srebrnim lancima. Perjanice živopisnih boja širile su se s kitnjastih kapa koje je sve troje nosilo. Bili su nagi od pojasa nagore, uključujući i žene, ako se izuzmu nakit i ogrlice koji su im prekrivali veći deo nedara. Leđa su im bila izložena, a potiljci izbrijani tek toliko da im se vide vratovi. Nisu imali tetovaže.

Dakle... neke velmože? Samo što su im lica bila ispijena i izmučena. Bili su pogureni, pogleda oborenih i ubledeli. Ruke su im bile tanke skoro kao da su kosturi. Tako su krhki i nejaki. Sta li je tim ljudima učinjeno?