Sećanje na svetlost полностью

Ne razumem šta hoćeš da kažeš, poslao mu je Perin u odgovor. Zar ne možete da lovite sami?

Ne ovaj plen, Mladi Biče.

Perin odmahnu glavom. Isti odgovor kao drugi koje je dobio. Bele Oči, poslao je. Da li si video Koljača? Ubicu vukova? Da li on vreba ovde?

Perin je to poslao naširoko, a odgovorili su mu neki drugi vukovi. Oni znaju za Koljača. Mnogi vukovi prenosili su jedni drugima njegov miris i izgled, baš kao Perinove. Niko od njih nije ga video skoro, ali vreme je vukovima čudna stvar. Perin nije bio siguran koliko je njihovo „skoro“ zaista skoro.

Perin odgrize zalogaj mesa i shvati da tiho reži. Zaustavio se. Pomirio se s vukom u sebi, ali to ne znači da namerava da mu dozvoli da unosi blato u kuću.

Mladi Biče, poslao mu je drugi vuk. Bila je to Okretnica, stara predvodnica jednog čopora. Lovac po mesečini ponovo hodi snovima. Traži te.

Hvala ti, posla joj on u odgovor. Znam za to. Izbegavaću je.

Izbegavačeš mesec? poslala mu je Okretnica. To je teško. Mladi Biče. Teško.

Tu je bila u pravu.

Upravo sam video Srcotragačicu, poslao je Trk, jedan mladi vuk crnog krzna. Ima novi miris„ali to je ona.

Drugi vukovi se saglasiše. Srcotragačica je u vučjem snu. Neki su je videli na istoku, ali drugi kažu da je viđena na jugu.

Ali šta je s Koljačem? Gde je taj čovek, ako ne lovi vukove? Perin shvati da opet reži.

Srcotragačica. To mora da je neka od Izgubljenih, mada nije prepoznao slike koje su mu poslali. Ona je drevna, ali drevno je i pamćenje vukova, međutim, ono čega se oni sećaji često su delići delića onoga što su njihovi preci videli.

„Ima li vesti?“ upita Gaul.

„Ovde je još jedna od Izgubljenih“, progunđa Perin u odgovor. „Radi nešto na istoku.“

„Da li se to tiče nas?“

„Izgubljeni se uvek tiču nas“, odvrati Perin dižući se na noge. On spusti ruku, pa dodirnu Gaula po ramenu i premesti ih u pravcu koji mu je Trk pomenuo. Položaj nije bio baš tačan, ali kada je Perin stigao, našao je neke vukove koji su juče videli Srcotragačicu kako se zaputila prema Krajinama. Radosno su pozdravili Perina, pitajući ga hoće li ih predvoditi.

On im nije odgovorio na pitanja, već je odredio gde je tačno Srcotragačica uočena. Bilo je to na Meriloru.

Perin se premesti tamo. Neobična izmaglica prekrivala je krajolik. Visoko drveće - ono za koje je Rand učinio da izraste - bilo je tu odraženo, a njihove visoke krošnje provirivale su iz magle.

Okolina je bila načičkana šatorima, kao pečurkama. Aijelskih šatora bilo je u izobilju, a između njih su logorske vatre sijale u izmaglici. Ovaj logor dovoljno je dugo na istom mestu da bi se prikazao u vučjem snu, mada su šatorska krila menjala mesta a ćebad nestajala, trepereći neopipljivo, kao što se u Svetu snova obično dešava.

Perin je poveo Gaula između urednih redova šatora i konjskih vezova. Obojica se ukočiše kada začuše neki zvuk. Neko gunđa. Perin se posluži onim što je video da Lanfear radi - stvorio je džep... nečeg nevidljivog oko sebe, što je sprečavalo zvuk da se širi. Bilo je to čudno, ali to je postigao stvarajući oko sebe prepreku u kojoj nije bilo vazduha. Zašto bi to zaustavljalo zvuk?

On i Gaul šunjali su se prema jednom šatoru. Sudeći po barjaku, bio je to šator Rodela Ituraldea, jednog od velikih kapetana. Unutra je neka žena u čakširama prelistavala spise na stolu. Stalno su joj nestajali u prstima.

Perin je nije prepoznao, mada je bolelo koliko je ružna. Svakako nije očekivao da če neka od Izgubljenih biti takva - ne s tim ispupčenim čelom, nabreklim nosem, nejednakim očima ili proređenom kosom. Njene psovke nisu mu bile poznate, mada je po njenom glasu naslućivao njihovo značenje.

Gaul ga pogleda, a Perin se lati za čekić, ali se pokoleba. Jedno je napasti Koljača, ali nekoga od Izgubljenih? Uveren je da se može odupreti tkanjima tu u vučjem snu. Ali svejedno...

Žena opet opsova kada nestade list hartije koji je čitala. A onda diže pogled.

Perin smesta odgovori na to tako što je stvorio kao list tanak zid između nje i njih, samo što je njena strana bila oslikana istovetno kao krajolik iza njega, dok je njihova strana bila providna. Ona pogleda pravo u njega, ali nije ga videla, pa se samo okrenula.

Gaul pored njega tiho uzdahnu od olakšanja. Kako li sam to uradio?, pomislio je Perin. To nije bilo nešto što je on vežbao; samo mu se u trenutku učinilo ispravnim.

Srcotragačica - to mora da je bila ona - mahnu prstima i šator iznad nje rascepi se na pola, a platno pade. Ona se diže kroz vazduh, krećući se prema crnim olujnim oblacima.

Perin prošapta Gaulu: „Čekaj ovde i pazi na opasnost.“