Sećanje na svetlost полностью

Iz smera u kom se kretala pojavila se svetlost. Napeto je čekala dok su dva šarska stražara prilazila noseći svetiljku. Cutali su. Kada su skrenuli na jug, duž svoje putanje, videla je da su na leđima njihovih oklopa urezana znamenja nalik onim tetovažama koje je ranije primetila. Ti belezi bili su prilično zamršeni i upečatljivi, tako da su ti ljudi - koliko je pretpostavljala - na veoma niskim položajima.

Bila je uznemirena time. Tetovaže uvek mogu da se dopune, ali ona ne zna ni za jedan način da se uklone. To što su tetovaže složenije što je neko niže na društvenoj lestvici govori nešto: ljudi mogu da padnu sa uticajnog položaja, ali više ne mogu da se uzdignu - niti to mogu ako su niskog roda.

Osetila je usmerivačicu iza sebe svega nekoliko trenutaka pre nego što je štit pao između nje i Izvora.

Egvena ne dade strahu vreme da je preplavi, već zgrabi nož koji je nosila za pojasom i okrenu se prema ženi koju je osećala kako joj prilazi s leđa. Egvena zamahnu, ali tkanje Vazduha čvrsto je uhvati za ruku, a drugo joj zapuši usta.

Egvena poče da se bacaka, ali druga tkanja je zgrabiše i podigoše. Nož joj ispade iz prstiju.

Svetlosna kugla pojavi se blizu nje, zračeći mekom plavom svetlošću, daleko prigušenijom od fenjera. Stvorila ju je žena tamne puti i veoma istančanih crta lica. Nežnih. Mali nos, vitak stas. Ustala je iz čučećeg položaja i Egvena je videla da je ta žena prilično visoka, skoro kao muškarac.

„Ti si opasan zečić“, kaza joj ta žena onim svojim teškim i bezizražajnim naglaskom, tako da je bila skoro nerazumljiva. Mnoge reči naglašavala je pogrešno i dodavala im mnoge usputne zvukove. Lice joj je bilo istetovirano nečim nalik na tanane grane koje su se pružale sa zadnjeg dela njenog vrata na obraze. Takođe je bila u jednoj od onih haljina krojenih da liče na kravlje zvono, crnih i s belim nitima vezanim na pedalj ispod vrata.

Žena se dodirnu po ruci, tamo gde bi je Egvenin nož pogodio. „Da“, nastavi žena, „veoma opasan. Retko koji Ajad bi se tako brzo latio noža umesto Izvora. Dobro si naučena.“

Egvena se otimala u tim stegama. Nije bilo svrhe. Čvrste su. Srce joj zalupa u grudima, ali ona je iznad toga. Strah je neće spasti. Ona natera sebe da bude spokojna.

Ne, pomislila je. Ne, strah me neće spasiti... ali mogao bi da upozori Gavina. Osećala je njegovu zabrinutost, tamo negde u mraku. S naporom dopusti da je preplavi užas. Napustila je svu obuku koju je dobila kao Aes Sedai. To nije bilo lako kao što je pretpostavljala.

„Tiha si, zečiću“, reče žena iz Sare gledajući Egvenu. „Nikada ne bih mogla da te sledim da već nisam znala da se krećeš u ovom smeru." Radoznalo obiđe Egvenu. „Gledala si Vildovu predstavku do kraja, zar ne? Hrabro. Ili glupo.“

Egvena sklopi oči i usredsredi se na strah. Na čist užas. Mora dovesti Gavina k sebi. Ona posegnu u sebe i otvori ono malo zrno osećanja koje je duboko sakrila. Njen strah da će je Seanšani opet zarobiti.

Osećala ga je. Adam na vratu. Ime. Tuli. Ime za kućnog ljubimca.

Egvena je tada bila mlađa, ali ništa nemoćnija nego sada. To će se opet dogoditi. Pretvoriće se u ništa. Cak će joj i ličnost biti oduzeta. Radije bi umrla. O, Svetlosti! Zašto nije poginula?

Zaklela se da je nikada više neće ovako zarobiti. Počela je da diše sve brže, pošto nije mogla da obuzdava svoj užas.

„De, de“, reče joj Šaranka. Cinilo se kao da je sve to zabavlja, premda joj je glas bio bezizražajan. Egvena nije mogla da to oceni sa sigurnošću. „Neće biti baš toliko strašno, zar ne? Moram da odlučim - šta će mi doneti veću korist? Da te predam njemu, ili da te zadržim za sebe? Hmmm...“

Snažno usmeravanje odjednom se pojavi na suprotnoj strani logora, kuda je Demandred otišao. Šarka pogleda u tom smeru, ali nije delovala uzbuđeno.

Egvena je osećala kako Gavin prilazi. Veoma je zabrinut. Njena poruka poslužila je svojoj svrsi, ali on ne dolazi dovoljno brzo a i dalje je nego što je očekivala. Sta nije u redu? Sada kada je oslobodila svoj strah, preplavio ju je i zasuo nizom udaraca.

„Tvoj čovek...“, zausti Šarka. „Imaš jednog od njih. Kako se ono beše zovu? Baš neobično što se oslanjate na zaštitu jednog muškarca, ali rečeno mi je da vi u ovoj zemlji nikada niste ostvarile svoje mogućnosti. On će biti zarobljen. Poslala sam ljude da ga traže.“

Baš kao što se Egvena pribojavala. Svetlosti! Ona je dovela Gavina do toga. Ona je dovela svoju vojsku do nevolje. Egvena čvrsto sklopi oči. Dovela je Belu kulu do uništenja.

Njeni roditelji biće ubijeni. Dve Reke će biti spaljene.

Trebalo je da bude snažnija.

Trebalo je da bude pametnija.

Ne.

Nisu je slomili Seanšani, pa je neće slomiti ni to što joj se sada dešava. Egvena otvori oči i pogleda Ženu iz Sare pravo u lice, obasjana prigušenom plavom svetlošću. Egvena savlada svoja osećanja i oseti kako je obuhvata spokoj jedne Aes Sedai.