Sećanje na svetlost полностью

Nedaleko od zidova Kairhijena, Elejna je terala Mesečevu Senku duž prvih borbenih redova; vojska se obrazovala u skladu s Bašerovim ratnim rasporedom, ali ona je brinula. Uspeli su. Brzi marš putem koji je vodio uzvodno omogućio im je da stignu do Kairhijena pre troločke vojske. Elejna je svoje jedinice rasporedila severno od grada, kako bi se suočile s troločkom vojskom koja dolazi iz tog smera. Takođe je nizvodno ostavila nešto zmajeva i jednu jedinicu lukonoša da spreče Troloke da tu pregaze reku; kada im bude nemoguće da spreče neprijatelju prolazak, brzo će se povući na sever.

Jedini izlaz im je da poraze vojsku ispred njih, pa da krenu na onu iza njih. Srodnice su iscrpljene; Elejna je od njih tražila mnogo kapija za premeštanje ljudstva. Ta njihova iznurenost znači da Elejna u ovoj bitki neće moći da se osloni na usmerivače. Žene će biti na teškim mukama da otvore i male kapije ka Majenu, kako bi ranjenici išli na Lečenje.

Elejnina vojska je nešto veća od vojske Nakota Senke, ali njeni ljudi su iscrpljeni. Ophrvani strepnjom od predstojeće bitke, neki su se pogurili u bojnim redovima tako da su im se koplja nagla napred. Oči su se crvenele i onima koji su stajali nepokolebljivo. I dalje imaju Aludrine zmajeve. To će morati da bude dovoljno.

Elejna nije spavala prethodne noći. Sve vreme je pokušavala da se seti nekih reči koje bude nadahnuće, pokušavala da smisli šta može tog dana da kaže, a da to ima neko značenje. Sta čovek da kaže kada svemu dolazi kraj?

Ona zauzda Mesečevu Senku ispred prvog reda andorskih vojnika. Njene reči će se pomoću tkanja razglasiti čitavoj vojsci. Elejna se iznenadila što vidi da su neki Aijeli prišli da slušaju. Mislila je da njima nije stalo do toga šta će reći neka mokrozemska kraljica.

Onda zausti, a sunce se ugasi.

Elejna se ukoči, zgranuto gledajući nebo. Oblaci se iznad njih raspršiše - što se često dešavalo u njenoj blizini, što je bio jedan od znakova njene veze s Random - tako da je očekivala da će se ta bitka voditi pod vedrim nebom i sunčevom svetlošću.

Sunce i dalje sija, ali je zaklonjeno. Nešto mračno i neprozirno prešlo je preko njega.

Sirom njene vojske, ljudi su dizali poglede i upirali prste dok se tama prelivala preko njih. Svetlosti! Jedva se suzdržavala da ne zadrhti.

Čula je krike kako se pronose vojskom. Jadikovke, zabrinute povike, očajne krike. Elejna prikupi svu svoju samouverenost i potera kobilu napred.

„Ovo je mesto“, izjavi pojačavajući glas Jednom moći kako bi se preneo preko polja, „gde treba da vam dam reč da ćemo pobediti. Sada treba da vam kažem da će dani nastaviti da se smenjuju i da će se zemlja oporaviti. Ovo je trenutak kad treba da vam obećam da će se svetlo vratiti i da će nada preživeti - da ćemo nastaviti da živimo.“

Ona zastade. Iza njene vojske, ljudi su stajali na kairhijenskim bedemima: deca, žene i starci naoružani kuhinjskim noževima i šerpama i loncima spremnim za bacanje u slučaju da Troloci pregaze vojsku i napadnu grad. Jedva da je bilo dovoljno vremena da stupi u dodir s njima; tek je mali vojni odred čuvao grad. Sada se ti ljudi na bedemima grče dok tama proždire nebo.

Te zidine nude lažnu bezbednost; od slabe su koristi kada neprijatelj na raspolaganju ima Gospodare straha. Mora da porazi troločku vojsku brzo, a ne da se krije i tako im dopusti da im veća vojska s juga pruži pojačanje.

„Sada bi trebalo da vas ohrabrim“, viknu Elejna ljudima. „Ali ne mogu! Neću vam reći da će zemlja preživeti, da će Svetlost nadvladati. Tako bih vas lišila odgovornosti.

Ovo je naša dužnost! Danas će naša krv biti prolivena. Došli smo da se borimo. Ako ne budemo to činili, zemlja će zaista umreti! Svetlost će pasti pred Senkom. Ovo nije dan za prazna obećanja. Naša krv! Naša krv je vatra u nama. Danas naša krv mora da nas tera da pobedimo Senku.“

Ona okrenu konja. Ljudi spustiše poglede s tame na nebu i pogledaše nju. Ona izatka svetlo, visoko na nebu iznad sebe, privlačeći im pažnju.

„Naša krv je naša strast“, viknu. „Od moje vojske previše slušam o otporu. Ne smemo da samo pružamo otpor! Moramo da im pokažemo naš bes i našu srdžbu zbog onoga što su uradili. Ne smemo da se odupiremo. Danas moramo da uništavamo.

Naša krv je naša zemlja. Ovo je naše mesto i mi polažemo pravo na njega! Za naše očeve i majke, za našu decu.

Naša krv je naš život. Došli smo da ga damo. Sirom sveta, druge vojske uzmiču. Mi se nećemo povlačiti. Naš zadatak je da potrošimo svoju krv i da poginemo napredujući. Ne! Nećemo biti nepomični!

Ako ćemo da opet imamo Svetlost, moramo da je zaslužimo! Moramo da je sami povratimo i da odagnamo Senku! On teži da vas baci u očaj, da dobije ovu bitku i pre nego što je otpočela. Nećemo mu pružiti to zadovoljstvo! Uništićemo ovu vojsku pred nama, a onda i onu iza nas. A nakon toga, prenećemo našu krv - naš život, našu vatru, našu strast - drugima koji se bore. Odatle će se pretvoriti u pobedu i u Svetlost!“