Sećanje na svetlost полностью

Prvih nekoliko hitaca zarilo se u zemlju nedaleko od svojih meta, ali Aludra i njeni ljudi iskoristili su to da bi prilagodili ciljanje. Nakon toga, jaja su počela da padaju među Troloke, cepajući njihove redove i bacajući ih u vazduh. Na hiljade rasturenih delova tela padalo je na grimizom poliveno tle. Elejna se tada prvi put uplašila tog oružja. Čovek u ratu obično može da se osloni na jedno - da će se njegova veština meriti s veštinom njegovog protivnika. Mač naspram mača. Troloci su dovoljno gadni. Kako će izgledati kada ljudi budu morali da se suoče sa ovakvom silom?

Postaraćemo se da se to ne dogodi, pomislila je. Rand je bio u pravu što ih je naterao da sklope onaj mir.

Posade koje su opsluživale zmajeve bile su dobro uvežbane, tako da je bilo zadivljujuće kojom su brzinom punile oružje. Svaki zmaj ispalio je tri hica pre nego što su Troloci stigli do prednjih redova. Elejna nije posmatrala razmenu strela - bila je usredsređena na zmajeve - ali jeste videla da su crnopere strele zasule neke njene jedinice, a da su ljudi krvareći popadali.

Troloci su naleteli na prve redove samostrelaca i kopljanika, koji su se već povlačili da naprave mesta za halebardiste. Niko ne koristi mačeve i maljeve protiv Troloka ako nema drugog izbora, makar ne peške.

„Hajdemo“, kaza Elejna i mamuznu kobilu.

Birgita pođe za njom. Elejna je osećala ženino nevoljno mirenje sa sudbinom. Pošli su nizbrdo, prošli kroz neke pozadinske jedinice i stupili u bitku.

Rodel Ituralde je skoro zaboravio šta znači imati na raspolaganju odgovarajuće snage.

Prošlo je dosta otkad je zapovedao legijama vojnika i čitavim barjacima strelaca. Prvi put nakon mnogo vremena njegovi ljudi nisu napola izgladneli, a vidari i zanatlije stoje u pripravnosti da svake noći vode računa o njegovoj vojsci i opremi. Kakva je divota što može da zatraži nešto - ma koliko neobično - i da se to nađe i da mu se donese, često u roku od jednog sata!

Svejedno će izgubiti. Suočen je s bezbrojnom vojskom dušmana, desetinama Gospodara straha, pa čak i nekim Izgubljenima. Doveo je svoju vojsku u tu bezizlaznu dolinu i zgrabio dragulj zemalja Mračnoga - njegovo uporište, Crnu planinu. A sada se i sunce ugasilo, mada Aes Sedai govore da će to proći.

Ituralde je pućkao dim iz lule jašući konja grebenom koji je pratio severnu stranu doline. Da, izgubiće. Ali sa svime što ima na raspolaganju, to će učiniti veličanstveno.

Jahao je grebenom i na kraju stigao do tačke iznad prolaza u Takandar. Ta dolina, duboko u srcu Spaljenih zemalja, prostire se od istoka ka zapadu, pri čemu je Šajol Gul na zapadnoj strani a prolaz na istočnoj. Do te tačke može da se stigne samo nakon satima dugog veoma napornog veranja - ili jednim korakom kroz kapiju. Te kapije su baš zgodne. Mesto je savršeno za osmatranje njegove odbrane.

Prolaz u Šajol Gul podseća na veliku klisuru, čiji je vrh u potpunosti nepristupačan sa istočne strane, sem kroz kapiju. Pomoću kapije on je mogao da stigne do vrha i da pogleda u klisuru, koja je široka taman toliko da možda pedeset ljudi stane rame uz rame. Savršen grlić. A on još i može tu gore postaviti strelce, koji će strelama zasipati one što budu prolazili kroz klisuru.

Sunce je napokon progorelo crnilo, kao kap rastopljenog čelika. Ispalo je da su Aes Sedai bile u pravu. Ipak, oni uskomešani crni gromonosni oblaci samo su se vratili, kao da hoće da progutaju čitavo nebo.

Pošto je Šajol Gul u Spaljenim zemljama, vazduh je toliko svež da je Ituralde nosio vuneni zimski plašt, a dah mu se maglio ispred lica. Čitava dolina bila je zastrta sumaglicom, doduše ređom nego kada su kovačnice radile.

Okrenuo se od ulaza u klanac i vratio skupini ljudi koji su došli s njim. Vetrotragačice i ostali velikodostojnici Morskog naroda stajali su odeveni u duge kapute za koje su se - naravno, cepidlačeći - pogađali pre nego što su pošli na sever. Ispod kaputa virila je šarena odeća. I ta odeća, kao i mnogi ukrasi na njihovim licima, bila je u neobičnoj suprotnosti s neuglednim mrkim kaputima.

Ituralde beše Domanac. Imao je posla s Morskim narodom; ako se u boju pokažu upola upornim kakvi su u pregovorima, biće mu zaista drago što su s njim. Uporno su zahtevali da dođu na taj greben, kako bi mogli da pogledaju dolinu koja se pruža ispod njega i prolaz koji vodi u nju.

Žena na njihovom čelu bila je sama gospa od brodovlja Zaida din Parede Crna Krila, niska žena tamne puti, kratke crne kose prošarane sedima. „Rodele Ituralde, vetrotragačice ti šalju glas“, obrati mu se ona. „Napad je otpočeo.“

„Napad?“

„Burevesnik“, odgovori mu Zaida gledajući nebo, gde su se tmurni oblaci grmeći komešali. „Otac oluja. On bi hteo da te uništi snagom svoje srdžbe.“

„Tvoji ljudi mogu da izađu na kraj s tim, zar ne?“

„Vetrotragačice su se već suočile s njim služeći se Zdelom vetrova“, odgovori Zaida. „Da nije tako, on bi nas već uništio burama.“