Krv poče da navire kroz te pukotine i Koljač zgranuto otvori oči. Prinese ruku obrazu i oseti krv. Koža mu opet postade prirodna i na njoj se pojaviše šavovi koje kao da je zašio vrhunski vidar. Čovek ne može da zaleči samoga sebe u vučjem snu.
Koljač se podrugljivo isceri Perinu pravo u lice, pa napade. Njih dvojica plesali su napred-nazad okruženi uskovitlanom prašinom koja je obrazovala lica i tela ljudi što su se borili da sačuvaju živu glavu na nekom drugom mestu, u nekom drugom svetu. Perin prolete kroz dvojicu, a prašina se dizala za Maalejnirom dok je zamahivao njim. Koljač otkliza unazad, dižući vetar da ga skloni s puta, a onda prebrzo napade.
Perin se mišlju pretvori u vuka i Koljačev mač mu prelete preko glave. Mladi Bik skoči na Koljača i gurnu ga unatraške kroz sliku dvojice Aijela koji su se borili jedan protiv drugog. Oni se rasprsnuše u pesak i prašinu. Druge slike obrazovaše se sa strana, pa se i one rasuše.
Oluja ja zavijala i rikala u ušima Mladog Bika, a prašina mu se utrljavala u kožu i oči. Prevrnu se preko Koljača, pa krenu da mu zagrize grlo.
Mladi Bik postade Perin, koji je spremno držao čekić i čučao posred ravnice ispunjene odlomcima borbe između ljudi što su se neprestano menjali.
Koljač ga opet napade, stisnutih zuba. Perinu se čekić usija u rukama i noga ga zabole tamo gde je u poslednjoj borbi protiv Koljača povređen, pa Izlečen. On zaurla i pusti da mu se Koljačev mač približi - da ga očeša po obrazu - pa mu zari svoje oružje u bok.
Koljač nestade.
Perin nastavi sa udarcem i na trenutak mu se učini da je potukao tog čoveka - ali njegov čekić jedva da ga je dodirnuo pre nego što je Koljač nestao. Čovek je bio spreman i čekao je da se premesti. Perin oseti kako mu se krv sliva niz bradu; kada ga je ono očešao mačem, zasekao mu je obraz na manje-više istom mestu gde je on udario Koljača u lice.
Onjuši vazduh, pa se okrenu oko sebe pokušavajući da oseti gde se Koljač sada nalazi. Kuda je nestao? Nema ničega.
Koljač se nije premestio na neko drugo mesto u vučjem snu. Zna da Perin može da ga sledi. Mora da je skočio u svet jave. Perin stade da zavija, shvativši da je izgubio svoj plen. Vuk u njemu besneo je zbog toga, zbog neuspelog lova, pa je Perin morao da se napne kako bi opet ovladao sobom.
Jedan miris ga prenu. Spaljeno krzno - praćeno bolnim zavijanjem.
Perin se premesti nazad na vrh staze. Vukovi su ležali posred leševa crvenih velova, umirući zapaljeni. Dva čoveka i dalje su bila na nogama, leđa uz leđa, i spustili su velove, što je bilo neverovatno. Zubi su im bili zašiljeni i oni su se smešili, bezmalo luđački, dok su usmeravali. Spaljivali su vuka za vukom. Gaul je bio primoran da se skloni iza jedne stene, a odeća mu se pušila. Mirisao je na bol.
Dva nasmešena usmerivača kao da nisu nimalo marila za to što njihovi saborci krvare na zemlji svuda oko njih. Perin im priđe. Jedan diže ruku i pusti mlaz vatre, a Perin je pretvori u dim pa pođe pravo u njega; sivo-crni dim rascepi se i rasprši.
Drugi Aijel takođe usmeri, pokušavajući da razdvoji zemlju pod Perinovim nogama, ali Perin je znao da se tle neće pocepati i da će se odupreti tkanjima. Tako je i bilo. Perin nije mogao da vidi tkanja, ali znao je da će zemlja - odjednom daleko čvršća - odbiti da se zatrese kako joj je bilo naređeno.
Prvi Aijel zareža i lati se koplja, ali Perin ga zgrabi za vrat.
Očajnički je želeo da mu smrvi grkljan. Koljač mu je
Cini mu se da bi svi, uključujući i takve ljude, trebalo da dobiju novu priliku. Crveni veo kojeg je zgrabio otimao se i pokušavao da tkanjima Vazduha obavije Perina.
„Ti si budala“, tiho mu reče Perin, pa pogleda i drugoga. „I ti.“
Obojica trepnuše, pa ga tupo pogledaše. Jedan zabalavi. Perin odmahnu glavom. Koljač ih ničemu nije naučio. Cak je i Gaul, nakon svega... koliko li je vremena prošlo? Kako god, čak i Gaul zna da ne sme dozvoliti da se nađe u šaci nekoga ko je u stanju da promeni nečiji um.
