Sorilea je piljila u ženu ispruženu na krevetu, potpuno bezizražajno, ako se izuzmu stisnute usne. Kecuejn se pitala ne preispituje li ova njihovo savezništvo. Verin je takođe buljila u Alanu, samo što je delovala potpuno prestravljeno. Kecuejn je dotad mislila da ne postoji ništa što bi moglo prestraviti Verim. Međutim, i sama je osećala nagoveštaj užasa. Ako sada izgubi ovu vezu s dečakom...
„Sešćemo i čekaćemo da se probudi", progovorila je smireno. Ništa drugo nije ni mogla da učini. Ništa.
„Gde je on?“, zarežao je Demandred stežući pesnice iz leđa. Stojeći tako raskrečen, bio je svestan da vlada prostorijom. Uvek je bilo tako. I pored toga, želeo je da su prisutne bar Semirhag ili Mesana. Njihovo je savezništvo bilo krhko jednostavan dogovor da se neće okrenuti jedni na druge sve dok ostali ne budu uništeni ali ipak se održalo sve do sada. Radeći zajedno, izbacivali su iz ravnoteže protivnika za protivnikom, mnoge ugazivši do smrti ili nečeg goreg. Ali Semirhag je imala poteškoća da prisustvuje ovim sastancima, a Mesana je odnedavno postala nepristupačna. Ako razmišlja o prekidu ovog savezništva... „Al’Tor je viđen u pet gradova, uključujući ono prokleto mesto u Pustoši, kao i u desetinama varošica otkada one slepe budale oni idioti! nisu uspeli u Kairhijenu. A to uključuje samo izveštaje koje imamo! Samo Veliki gospodar zna šta još puzi ka nama na konju, ili ovci, ili nečemu drugom što ovi divljaci mogu da upotrebe za prenošenje poruka."
Grendal je izabrala okruženje, pošto je prva stigla, a to ga je vrlo nerviralo. Zbog gledozidova, prugasti drveni patos delovao je kao da je okružen šumom punom lozica s jarkim cvetovima i još raznobojnijim ptičicama koje su lepršale uokolo. Sladak miris i tihi cvrkut ispunjavali su vazduh. Samo je luk vrata kvario tu iluziju. Zašto je želela da se podseća na ono što je bilo izgubljeno? Van ovoga mesta, nedaleko od Šajol Gula, mogućnost pravljenja gromkoplja ili šo-krila bila je ista kao i mogućnost postavljanja gledozidova. U svakom slučaju, koliko se sećao, ona je prezirala sve što ima veze s prirodom.
Osan’gar se namršti na „idiote“ i „slepe budale“, što se moglo i očekivati, ali je brzo izgladio to obično, izborano lice, koje ni najmanje nije ličilo na ono s kojim je bio rođen. Bez obzira na ime koje je koristio, oduvek je znao koga se usuđuje da izazove, a koga ne. „Samo stvar prilike", smireno je rekao, iako je trljao šake. Stara navika. Bio je odeven kao neki vladar ovog Doba, u kaput toliko ukrašen zlatnim vezom da je crvena tkanina bila gotovo skrivena, i u čizmama ukrašenim zlatnim resama. Oko vrata i zglobova imao je dovoljno čipke da se u nju odene čitavo dete. Taj čovek nikada nije znao šta znači preterivanje. Da nije bilo njegovih posebnih veština, nikada ne bi ni postao Izabrani. Shvativši šta radi rukama, Osan’gar sa okruglog stočića dohvati visoku vinsku čašu od kuendilara i duboko udahnu miris tamnog vina. „Jednostavna verovatnoća", promrmljao je, pokušavajući da zvuči nezainteresovano. „Sledećeg puta će ga ubiti ili uhvatiti. Ne može sreća večito da ga prati.“
„Oslonićeš se na verovatnoću?" Arangar je bila opružena u dugoj izuvijanoj stolici, kao da je to krevet. Uputivši Osan’garu jedan zamagljen osmeh, ona izvi bosu nogu tako da joj se jarkocrvena suknja rastvori i razotkri je do kuka. Činilo se da će sa svakim dahom njene pune grudi ispasti iz crvenog satena koji ih je jedva pokrivao. Njeno ponašanje potpuno se promenilo otkad je postala žena, ali to nije uticalo na suštinu onoga što je bilo umetnuto u to žensko telo. Demandred je retko odbijao putena zadovoljstva, ali njena požuda jednog dana će joj doći glave. Kao Što se već jednom i dogodilo. Ne bi žalio, naravno, ako bi sledeći put bio konačan. „Ti si bio zadužen da ga držiš na oku, Osan’gare", nastavila je, glasom milujući svaki vokal. „Ti i Demandred.“ Osan’gar se trže, oblizujući se, a ona se grleno nasmeja. „Moje zaduženje je...“ Pritisla je palcem ivicu stolice kao da nešto gnječi, pa se ponovo nasmejala.
„Pomislio sam da ćeš biti zabrinutija, Aran’gar“, promrmljala je Grendal nad svojim vinom. Gotovo da nije ni skrivala prezir isto kao što njena magličasta haljina od strejta nije mogla da sakrije njene zrele obline. „Ti, i Osan’gar, i Demandred. I Moridin, gde god da je. Možda bi trebalo da se bojite al’Torovog uspeha koliko i njegove propasti.“
Smejući se, Arangar šakama obuhvati ruku žene koja je stajala. Zelene oči su joj svetlucale. „A možda bi mi malo bolje objasnila šta si htela da kažeš kada budemo ostale nasamo?“
Grendalina haljina potpuno pocrne, gubeći providnost. Iščupavši ruku uz zvučnu psovku, brzim koracima udalji se od stolice. Arangar se zakikota.
