„Šta si time htela da kažeš?“, oštro upita Osan’gar, iskobeljavši se iz stolice. Kada se našao na nogama, zauzeo je stav predavača, uhvativši se za revere, a i glas mu zazvuča predavački. „Prvo i prvo, draga moja Grendal, sumnjam da bih čak i ja uspeo da pronađem način da sa saidina uklonim senku Velikog gospodara. Al’Tor je divljak. Šta god da pokuša, pokazaće se nedovoljnim, a ja najpre ne mogu da poverujem da on uopšte zna odakle bi mogao da počne. U svakom slučaju, mi ćemo ga zaustaviti jednostavno zato što Veliki gospodar tako naređuje. Mogu da shvatim strah od nezadovoljstva Velikog gospodara ako nekako ne bismo uspeli, koliko god to bilo neverovatno, ali zbog čega bi se iko od nas koje si izdvojila nešto posebno bojao?“
„Slep kao i uvek i suv kao i uvek", promrmlja Grendal. Pošto je povratila smirenost, haljina joj je ponovo bila providna izmaglica, iako crvena. Možda nije bila smirena koliko se pretvarala. Ili je, možda, želela da poveruju kako obuzdava neku uzrujanost. Izuzev strejta, svi njeni ukrasi poticali su iz ovog Doba: plamkapi u njenoj zlatnoj kosi, krupni rubin koji joj je visio između grudi, zamršene zlatne narukvice što su joj obavijale oba zgloba. I nešto prilično neobično, za šta se Demandred pitao je li iko primetio. Jednostavan zlatni prsten na malom prstu leve ruke. Jednostavno se nikada nije dovodilo u vezu s Grendal. „Ako taj mladič nekako ipak ukloni senku, pa... Vama koji usmeravate saidin, više neće biti potrebna posebna zaštita Velikog gospodara. Hoće li onda... verovati u vašu... odanost?“ Osmehujući se, pijuckala je svoje vino.
Osan’gar se nije smeškao. Lice mu je bilo bledo, a šake je postavio pred usta. Arangar se uspravi na ivici stolice, više ne pokušavajući da deluje zavodnički. Ruke na krilu zgrčiše joj se poput kandži, a ona pokaza zube Grendal, kao da se sprema da je dohvati za grlo.
Demandred opusti pesnice. Konačno je to bilo na otvorenom. Nadao se da će al'Tor bili mrtav ili, ako to ne uspe, zarobljen pre nego što ova sumnja promoli glavu. Za vreme Rata Moći, više od desetoro Izabranih pomrlo je zato što je Veliki gospodar postajao sumnjičav.
„Veliki gospodar je siguran da ste mu svi vi odani“, objavi Moridin, ušetavši kao sam Veliki gospodar Tame. Često se činilo da on i veruje kako je to tako, a njegovo trenutno dečačko lice to nije nimalo poricalo. I pored onoga što je rekao, to je lice bilo preteće, a potpuna crnina mu je pristajala uz ime Smrt. „Nemate razloga da brinete, sve dok ne prestane da bude siguran.“ Ona devojka, Sindej, tapkala je za njim poput nekog prsatog sitnog kućnog ljubimca u crnom i crvenom. Iz istih razloga, Moridin je na ramenu nosio pacova, koji je bledom njuščicom ispitivao vazduh, a crnim očima sumnjičavo osmatrao prostoriju. Ili je to, možda, bilo bez ikakvog razloga. Isto tako, zbog mladolikog lica nimalo nije delovao manje lud.
„Zbog čega si nas pozvao ovamo?“, zahtevao je da zna Demandred. „Imam isuviše posla, i uopšte nemam vremena za besposlene priče.“ Nesvesno je pokušavao da izgleda viši, bar kao drugi čovek.
„Mesana je ponovo odsutna?“, umesto da odgovori, Moridin je postavio pitanje. „Šteta. Trebalo bi da čuje ovo što imam da kažem.“ Uhvativši pacova za rep i podigavši ga s ramena, posmatrao je kako životinjica bespomoćno maše nogama. Činilo se da za njega ne postoji ništa osim tog pacova. „Male, naizgled nebitne stvari, umeju da postanu veoma bitne", promrmljao je.
„Ovaj pacov. Da li je Isam uspeo da pronađe i ubije onu drugu štetočinu, Fejna. Reč prošaputana u pogrešno uvo i neizrečena uz pravo. Leptir na grani protresa krila, a na drugoj strani sveta ruši se planina." Odjednom, pacov se izvio, pokušavajući da mu zarije zube u zglob. Nezainteresovan, on odbaci stvorenje od sebe. U vazduhu šiknu plamen, nešto vrelije od plamena, i pacova više nije bilo. Moridin se osmehnu.
Iako to nije želeo, Demandred se štrecnu. To je bila Prava moć; ništa nije osetio. Crna ljuspica prolebde preko Moridinovih plavih očiju, a za njom druge, neprestana struja. Taj čovek mora da je mnogo koristio Pravu moć otkad ga je poslednji put video, čim je tako brzo zadobio toliko saa. On sam nikada nije dotakao Pravu moć osim kad je bilo neophodno. Veoma neophodno. Naravno, samo je Moridin sada imao tu povlasticu, otkad je... unapređen. Taj je čovek stvarno bio nenormalan kada ju je tako slobodno koristio. To je bila droga koja je stvarala mnogo veću zavisnost nego saidin, daleko smrtonosnija nego otrov.
Prešavši preko prugastog poda, Moridin spusti šaku Osan’garu na rame, a osmeh mu je, zbog saa, delovao još zlokobnije. Niži čovek proguta knedlu uzvrati mu osmehom, oklevajući. „Dobro je da nikada nisi razmišljao o uklanjanju senke Velikog gospodara“, tiho reče Moridin. Koliko dugo je stajao napolju? Osan’garov osmeh postade još bolniji. „Al’Tor nije mudar kao ti. Reci im, Sindej."
